Општинске новине

44

оеоградске олштинске новинб

почне рад, но чиновнице одбијају, јер без реда нема издавања. Одједном, светина се ускомеша и провали у реон, захтевајући да им се изда следовање, Чиновнице се наљутише и наредише да сви изиђу напоље. Они који су ушли, ни да чују о том. Једна девојка с машном везаном у ,,аероплан'' оде некуд. Ускоро се врати с двојицом стражара. Отпоче псовка и гурање кундаком. Ружне речи падају као киша. Не поштује се овде ни највећа светиња и излаже потсмеху све што је српско. Оне девојке смеју се на сав глас духовитости непријатеља. Ко су оне? Неке од њиних? Тиме се тешимо, јер се стидимо уместо њих. Згади ми се све и ја напустих ред. Вратих се кући без масти. Мајка ме дочека забринуто, али без прекора. По хиљадити пут се чу уздах: „Боже, хоће ли наши икад доћи?" Једном сам била чак и у затвору. Зима је већ била коначно прошла и наступило лепо, топло пролеће. У нашем реону прекинуто издавање брашна због неких оправки, па нас упутише на другу страну, где ко хоће. Ми поранили још у два часа и кренули на „Зелени венац", јер смо чули да тамо има највише брашна. Наредба је да се пре пет часова не сме кретати улицама без нарочите дозволе, а исто тако ни хватати ред пред реонима. Ми знамо за ту наредбу, али знамо и то, да иза сваке капије чека скривено по неколико очајника који само вребају кад ће искуцати пет, па да појуре према реону. Ако бисмо послушали наредбу, док ми стигнемс не би било ни помена од брашна. Зато се прикрадамо полако, као злочинци, хватајући сенке кућа, у жељи да се бар у неколико приближимо. Наћи ће се, ваљада, и за нас нека капија да нам послужи као склониште до јутра. Стигосмо већ до улице „Краљице Наталије" и понадасмо се да ћемо стићи без сметње. У том се иза угла чуше кораци. Претрнусмо, јер знамо да су стражари. Потрчасмо у жељи да се склонимо негде. Зазвиждаше звиждаљке и стражар опали пушку у вис. Морадосмо сачекати. Стигоше нас и загледаше. Виде да нисмо опасни, јер носимо врећице за брашно. Један се издвоји и викну нам: - „Напред"! Идемо а ноге нам клецају. Шта ли су наумили с нама? Знамо да нас воде у затвор, али куда? Срећом „затвор" није тако страшан. То је двориште ]едне лепе партерске куће на „Зеленом венцу" која још није насељена. Хтели су само да нас заплаше. У дворишту сто и две баштенске клупе. Поседасмо збијени једно до другог. Задовољни смо ипак што се све тако олако свршило, а нисмо ни далеко од циља. Једна од жена

удари у плач. Ово јој је, вели, први пут да се нађе у затвору. Остали јој се смеју. Као да је неко од нас научио да се шета по тим установама! Још мало па ће пет часова. Ми понова помишљамо на ред који се може испунити док ми стигнемо. Један стражар смешка се љубазно и прилази ми. Говори немачки и обећава своју заштиту и протекцију. Разумем га врло добро али се чиним невешта и одговарам презриво: — Не разумем ништа. Ја сам Српкиња, господине!" Изгледа да је увређен мојом осорношћу, јер промрсивши неку псовку кроз зубе, одлази даље. Пустише нас. У трку се спустисмо стрмом улицом до реона. Света већ прилично. Тако чекамо до подне и онда се врата пред нама затварају. Кажу нам: „Дођите после поручка!" Као да ми уопште имамо ручка. Увече сазнајемо да наши купони не важе за њихов реон. Расправљања и објашњеша су узалудна. Враћамо се сви без брашна а јутрошњи стражар гледа ме потсмешљиво. Тако се провлачимо из дана у дан, гутамо неправде, гладујемо и — живимо. Доцније се и народ стаде довијати. Прокрадало се ноћу, упркос опасностима, до удаљених села у којима је било скривеног брашна. Куповало се и доносило и поред јаких стража и тешких казни. Глад не зна за препреке. Прво се доносило за себе, а после и продавало. За неколико круна могло се добити кило мекиња у којима је било и нешто брашна. А све је било добро за нас, изгладнеле. Појавише се и „мисије". Американски „Црвени крст" стао је издавати бесплатно: брашно, макароне, сланину и још многе ствари, за које смо почели заборављати како изгледају. То нас је, после две године гладовања, вратило у живот. Ко никад није гладовао не може ни замислити шта је за нас значила врећица намирница, коју су нам мисије сваких десет дана издавале. С јесени добих позив од стричева да им дођем угосте. Тек с тим писмом могла сам добити пасош за прелазак на територију бивше Аустрије. Осећала сам бескрајну радост, што ћу бар ја видети Душка, после толиког времена, јер мајци и поред све молбе нису дозволили прелазак. Чим ступих ногом на сремско тле, осетих да овде влада далеко ведрије расположење и већа слобода, него код нас. Још на пристаништу, док сам се поздрављала с Душком и стричевима, чу како Сремци отворено говоре против Аустрије и прижељкују долазак наших. Драгица Лазовић (Наставиће се)