Општинске новине

176

Београдске општинске новине

1815) и ту реше: да се устанак дигне на Цвети.**** Милош Велики кроз „Други устанак" (11 априла 1815) у Такову на Цвети објави да се прима поглаварства нродног устанка за Ослобођење од Турака. Тада кликну: ,,Ево мене, а ето вам и рата с Турцима", заставу предаде Сими Паштрмцу-Амиџи (Милосављевићу из сјеничке нахије, настањен у Паштрми-Крагујевац), па поче дизати народ на оружје. Милош Велики истиче се тада као ,,устанички поглавар" — четнички вођа. Његови главни повереници и сарадници су: 1. Арсеније Ломо, војвода качерски, (на 2 дана раније растера Турке из Јасенице, што учинише Јован Обреновић и Сима Паштрмац у Гружи — Крагујевац), 2. Лазар Мутап, војвода руднички, (подиже Драгачево па с Јованом Обреновићем удари на Чачак и опколи Турке), док Василије из Бајеваца подиже Ваљевску нахију а Милутин Гарашанин (Савић) и Никола Катић прикупе чете на граници Београдске нахије, 3. Јован Добрача (Димитријевић) из Добраче, војвода гружански, скупи 500 Гружана, а Милић Дринчић из Теочина, војвода кнежине таковске доведе 200 Рудничана пред Чачак, 4. Стојан Чупић, стиже са својим људима, али брзо гине на превару Турака, 5. Петар Молер (Николајевић), 6. Сима Катић (Прекодринац) из Босне, постаје војвода, 7. Сима Ненадовић, најмлађи син Алексе, војвода Колубарски (1813), 8. Рако Левајац из Доње Горијевнице, руднички војвода, 9. Павле Цукић из Крчмара — Крагујевац, пошто се вратимо из срема (1815) био код Пожаревца у борби, 10. Танаско Рајић из Страгара, војвода одликовао се и погинуо код Љубића, 11. Мелентије Павловићћ архимандрит манастира Враћевшнице — Рудник, 12. Демир Јован (Митровић) из Херцеговине, 13. Јован Стефановић, бимбаша и војвода Пореча, 14. Хаџи Никола Михаиловић војвода поречки, 15. Узун Мирко Апостоловић, 16. Конда Буљубаша, 17. Марко Штитарац, 18. Срдан Илија, 19. Тома Вучић Перишић, 20. Марко Абдала Тодоровић и други. Милош Велики „мудар као цар Соломон, а обдарен срећом бољом; прође Сцилу и Харибду, нађе једну стазу праву; и, по цену мора крви" — бој око Чачка, бој на Лзубићу (25 априла 1815), бој на Палежу и око Ваљева (8 маја 1815), бој на Пожаревцу (18 јуна 1815), заузимање Карановца (Краљево 1 јула 1815), бој код Дубља (14 јула 1815) победи Турке и, натера их, да с њим ступе у преговоре. Пошто је Турке свуда сузбио, иако тада беху на Србију навалили — једна турска војска од Ниша под Марашли Али пашом и једна турска војска из Босне под Куршид пашом, предузе: да избори самосталност и аутономију Србије. **** На томе скупу били су: Лазар Мутап, Арсеније Ломо, Милић Дринчић, Милутин Гарашанин, Тома Вучић-Перишић — у вези са Милошем Великим и Протом Матијом Ненадовићем, који је био прешаз у Аустрију,

Милош Велики „и по цену мора крви заснова, Божјом вољом, малу, али самосвојну Српску земљу и државу". Он буде на Народној скупштини у Београду (6 новембра 1817) проглашен од Срба за „Врховнога кнеза'', који је избор имала да одобри и Турска, која је то много отезала. Београдски пашалук, после Акерманске Конвенције (25 септембра 1826) између Русије и Турске, буде признат. И, Срби добише тражена права: 1. Слобода вероисповести, 2. Самостална унутрашнја управа, 3. Избор својих поглавара, 4. Присаједињење Србији отргнутих нахија (крајинске, црноречке, тимочке, крушевачке, подринске) и неких срезова чачанске и ужичке нахије, 5. Плаћање данка одсеком, 6. Слобода трговања и подизања школа, цркава, болница и штампарија. Милош Велики на великој Народној скупштини у Крагујевцу 14/27 јануара 1827 год, прогласи себе за кнеза Кнежевине Србије с наследним правом у породици. Турска порта признаде Србији аутономију тек 20 септембра 1829 год. Четничка акција најзад добија, после октроисања Устава Књажевства Србије (2 фебруара 1835) који је од народа извојеван, и извесну законску форму. У глави III тач. 6 установљавају се „попечитељи'" (правде, унутрашњих дела, финансија, иностраних дела, просвете и војни),' а у глави XI, тач. 122 стоји: „Сваки Србин дужан је ићи на позивање правитељства на одбрану Отечества или у регуларним или у уписну војску, од којих је прва увек а друга у осталим догађајима у служби о обштенародном трошку". & Четничка акција у Србији, почета под Вождом Карађорђем, с ким је као личношћу везан и грчки покрет за Слободу, била је као пожар за цео Балкан, нарочито за Стару Србију и Македонију. Грци су први били, који су прихватили идеју Вожда Карађорђа и активно участвовали (200 добровољаца под командом Ђорђа Олимпија-Јоргаћа били су у саставу руске војске у борби с Турцима код Штубика 25 маја до 19 јуна 1807) у „Првом устанку'' Србије. Они су и сами почињали покрет за „устанак" (устанак Еутимија Влахаваса у Олимпу 1808), који је довођен у везу са покретом Вожда Карађорђа. Грци су чак основали у то доба и тајно револуционарно друштво (Хетерија), чији је центар био у Атини, а циљ: Ослобођење свих Хришћана у Турској царевини и стварање федерације хришћанских држава на Балкану. „Српски Југ" — Стара Србија и Македонија, „где Душан Силни задоби славу и стави у Скопљу царску круну на главу" (XIV век) у то доба с напетом пажњом и радошћу прати