Општинске новине

192

Боградске општинске новине

ћање дивљења једнако осећањима што га имамо од највећих дела. Коначни Матов мартириј и смрт Саламбо која наступа док она седи и гледа као неми сведок све то што се Матом догађа, остављају горки укус човечанске трагедије уопште, неумољивог господства судбине која виси над појединцима, земљама и градовима. Има градова који се не могу назвати ни стари ни нови, ни космополитски, ни патријархални, ни искључиво статични, ни искључиво динамични. Физиономија урбанистичког романа у случају оваквих градова, као и сами ти градови, врло је разнолика. Белгијски песник и књижевник Роденбах (1855—1898), заустављајући свој интерес на старом фламанском граду Вги§ез, Уап Еускоуот месту рођења, одабрао је не само 1-рад са зафиксираном градском физиономијом, град споља и изнутра завршен, непромељив и неизменљив, већ и град који према унутрашњим расположењима овога писца изгледа као слика одражена у старом венецијанском зрцалу. Сетан и тужан стари Бриж, са својим мостовима, тихим и мирним улицама, старим црквама и манастирима одговарао је унапред овом песнику „тужних пејзажа". Као песник изванредне душевне болећивости, он је ту своју особеност сасвим пројицирао у свим описима свог романа о старом Брижу, ком је дао и симболични назив »Вги§ез 1а тог1е« Стар, суморан, тужан, са животом који се одживео, са улицама чији мир већ деценијама не ремети ударац пијука и лопата, у којима се и све зграде као и породице и људи већ давно и давно знају, где мисли и осећање имају свој калуп, где свака својевољност стрчи, буни и изазива отпор у најоштријој форми, такав град привукао је пажњу дубоко песнички и осећајно настројеног писца, који је у свом роману дао заиста нешто етерично, крхко, али и неупоредиво фино као бриселска чипка, једну бескрајно сетну песму града у прози сву у музичким звуцима и акордима. Фабула је у свему подешена према лику града, испуњена бескрајном, безнадежном тугом. У њој главну улогу играју две жене, једна која је мртва и друга која је жива, али која је зато што није сасвим личила на ону мртву, морала умрети. Онај који стоји између те две жене,мртве коју носи у себи, и живе у коју се заљубљује због сличности с мртвом, најпре подлеже законима живота, волећи живу најпре као као успомену на мртву, касније се веже чулима, док га дисонанса и њени закони не присиле да је задави плетеницом косе мртве жене којој се она наругала. Тако све од почетка до краја остаје „кадукно", као лишће које носи јесен, као тихи звуци неке старе клавирске песме, као умирање цвећа у старом напуштеном врту, али зато баш ова дубока осетљивост Роденбахова показује на овом изванредном примеру, колико је у градовима поезије, како

они дубоке инспирације стварају, каква се лерота с њима веже... Основна концепција у Буржеовом роману »СозтороНз« претставља нешто сасвим засебно и (оригинално. У њему је приказан модерни, велики град, велеград уопште не преко архитектонских профила, историје, већ кроз градско друштво. Узети су у обзир горњи слојеви, горњих „педесет", »роер1е ш 1ће риБНс еуе«, они његови претставници којима и време и новац и добрим делом једно префињено знање и савршена доколица омогућују да раде што хоће и да живе како хоће. То је онај свет који је у свим великим градовима свагде једнак, који има своје тајне, своје трагедије — под општом привидном површности ствари и догађаја, који се очајно бори да одржи своје место, где поред старих патриција и »паћгге Иеез роиг 1а сопдие^е 80с1а1е« иде борба нових који стоје пред вратима вишег друштвеног живота, код којих »з*ги^1е 1ог ћ1§ћ Ше« гута све што је ван оквира његовог привлачног сјаја. Уочити и изнети оне црте које све ове личности вежу у једну целину, могао је само књижевник који има истински дар запажања, ком је овај живот до танчина познат, који је и сам живео животом оних што беспослени седе пред венецијанским „Флоријаном", што се крећу по галеријама, проводе дане на »§агс!еп раг1у« подједнако у Лондону као и Парису, Њујорку, као и било ком другом великом граду. Бурже је изнео целу галерију тих типова, читаво једно друштво, које живи и креће се пред читаоцем онакво какво јест, без улепшашавања, али и без непотребног карикирања и довођења ствари до апсурдности. Бурже је желео да опише ово друштво, али је код тога остао уметник до краја, без било какве »раг11 рг18«, без предрасуда и без лоше воље. Пред нашим очима пролазе стари библиофили, писци и сликари, индустријалци и пропали племићи, Пољаци и Енглези, Американци, једнако као и Французи и Талијани. Сваки уноси нешто лично у то друштво, а ипак оно остаје хомогено у својој нехомогености, и кад један оде и за њим падне завеса, ништа се не мења, ствари теку даље по истим законима и истом ритму и са истим садржајем. У овом случају ово космополитско друштво везано је за Рим, град по превасходству подесан, јер се у њему свака склоност може задовољити, и интелектуална и естетска и интриганска и морална и неморална. Све је везано за једну жену, једну од оних тако маркантних претставница овог вишег космополитског друштва, које блеште својом лепотом и својим духом и у њиховој оенци скривају све остало: издајство, моралну изопаченост, необуздану сексуалност, површне интересе и знање. Овде је то госпођа Стено, директни потомак венецијанских догареса XVI века, која у