Општинске новине

Урбанистички роман

193

својим жилама носи све грехове Венеције... Уз њу је њена ћерка, сушта противност; Жидов Хафер са ћерком која мора послужити његовим комбинацијама до вишег друштва; Пољак Горка са женом и амерички сликар Метланд са женом, наизменично интимни пријатељи госпође Стено. Она једног брутално отклања, да другог прихвати. Све би било добро, све би остало на свом месту, да се цинизам госпође Стено не сукоби с моралном изопаченошћу љубоморне жене сликара Метланда... Једна је жртва потребна. Драговољно умире ћерка госпође Стено, Алба, чији чисти профил стоји према госпођи Стено као залутали сунчев зрак према баруштини из које извиру нечисти гасови. Ма како да се замисли урбанистички роман вишег градског друштва, не ће се моћи мимоићи Буржеов „Космополис", у ком су запажене и изнете све основне црте овог друштва у западно-европским и нарочито италијанским градовима где сунце, раскошна природа, уметност подједнако привлаче и највише претставнике тог друштва, као и ловце на срећу, титуле, углед... Оно више градско друштво што га је на пр. описао Толстој у ,,Ани Карењини" претставља нешто сасвим друго. Оно је мање космополитско, а више аутохтоно, с личним обележјем. Проматран генетички, овај виши градски слој је нешто што настаје као последица општег напредног градског развоја, то друштво је израд виших градских могућности артистичких и економских, оно је као морска пена, маховина, нешто без чега би се могло, али што долази само по себи кад је море, земља ту; оно не настаје самостално и изворно, већ на прелазу иа живота у декадансу. Золини романи: »1^оигс1е5«, »Коте«, »РаГ13« зосатају за овом урбанистичком литературом која је досад изнета. У њима нема ни оне гранитне повезаности између фабуле и описа што је налазимо код Виктор Игове »Ко!ге Бате с1е Рапз«, ни оне класичне једноставности Луј Емона, нити других истакнутих особина досад споменутих романа. У случају с „Лурдом" чак нам се чини да је Тибоде критиковао овај роман сматрајући га за оно што он није. Као трилогија они су везани једном заједничком личности, иначе су описане три сасвим различите средине, а фабула изаткана у сваком роману по наособ с разним лицима. Укупно сва три романа обухватају 2000 страна. Веже их личност Пјера Фромана ,свештеника, у чију се душу поткрала религиозна скепса. Жеља да нађе веру примитивних људи води овога »пе^а^еиг сЈезезреге« са солидним челом - »1а сИадеИе с1оп1: 11 зоиНгап« — у Лурд. Али макар да овај град у иодножју Пиринеја, светско тржиште »сЗ' оБје!з <1е р1е1е«, који је мала Бернадета »1^а \'оуап1:е« уздигла до највишег поклоничког места на свету, и сам по себи претставља инте-

рес, по свом положају, природи..., велики романописац се на том релативно мало зауставио. Сву његову пажњу окупира онај језиви воз који путује од Париза према Лурду и од Лурда према Паризу и вози хиљаде болесних, наказних, таквих од којих су људи дигли руке и који своје оздрављење очекују искључиво од оне Божанске Визије која се малој Бернадети појавила једног дана сва у светлу сунчаном, Мајке Божје Лурдске. У даљем излагању преноси сву пажњу на она чудеса и верске ексцесе који се догађају пред чудотворном пећином над којом се диже кип Мајке Божје сав од злата. Фабула с малом несретном Маријом, у коју је млади свештеник у детињству био заљубљен, тече сва у реминисценцијама и једва се осећа, као да је неки благи дашак који прелази преко израњављених пољана, стерилних и немоћних за даљи здрав живот, преко јадних болесника натрпаних у уским вагонским просторима. Борба између вере и сумње, разума и осећања не свршава се у Лурду. Глорификација апсурда делује обратно, млади свештеник пада у још дубљу верску негацију, али велика љубав према човечанству коју он у себи осећа води га у Рим. „Рим'' је други део ове велике градске трилогије. Иако у њему огромно место заузимају покушаји младог свештеника да реформише веру у демократском духу, ипак се овде осећа и сам „Вечни град", али ни историјске реминисценције, ни описи Рима нису ни из далека прожети оном поезијом која би се у овом случају могла замислити. Све то делује и сувише мртво, читалац се управо гуши под њиховим теретом и њиховом количином и мисли само на крај... Тек тамо, где се појављује писац, песник, где он даје оно што је сам осетио, као што је случај код описа Рима с Палатина, код описа Тибра, само ту осећамо велику искру, писца генија; само та места која су уистину књижевна, у исто време су и уистину уметничка и оправдавају значај ове' књиге као урбанистичког романа, иако је иначе фабула остала сасвим рудиментарна, по страни. „Парис" је трећи део. Золин јунак није овде више ни млади свештеник, који ипак с извесном надом путује у Лурд, ни нови апостол, који путује у Рим, већ мученик својих мисли и осећања, свештеник у ком су сви верски основи пољуљани. Оно што се сад догађа није само „париско", већ уопште велеградско, окренута медаља велеграда — велеградска социјална беда и мизерија, која се решава бирократски по богатим салонима, док смрт коси и носи своје жртве којима помоћ не стиже на време. Оијс! пипс?.,. Без вере, без наде, огорчен и разочаран у социјалну правичност, овештеник Пјер скида мантију и жени се једном здравом девојком нових идеја, нових схватања, несуђеном женом свога брата научника и социјалног реформатора. Као и „Рим",