Општинске новине

234

Београдске општинске новине

и црногорска да се пребаце у Босну; трећа од 13/26 септембра до 11/24 октобра када се Српска и црногорска војска налазе у блиском додиру са Аустроугарском, воде розовску војну; четврта решавајућа од 15/28 октобра до 25 октобра (7 новембра) када Српска војска буде приморана да се повуче; — трећи период операција, у коме се одиграва Колубарска битка (Сувоборска битка), која обухвата све операције од напупгган>а Ваљева (1 14 новембра 1914 год.) и дели ( се на 4 фазе: уводна, од напушташа Ваљева, одступан>е главне снаге на Колубару, Љиг, Сувобор; одбранбена, напуштање Београда, Сув.обора, Ужица — што траје од 10/23 до 19 новембра (2 децембра 1914 год.); нападна,. контраофанзива српске војске и пробој у правцу Сувобора — што траје од 20 до 25 новембра (3—8 децембра 1914 год.); експлоатациона, гошење Аустромађара ка Дрини и Сави и ослобођење Београда — што траје од 25 новембра (8 децембра) до 2/15 децембра 1914 год.* а) Комитске чете Србије: Комитске чете Србије по наређењу Врховне команде (4 августа 1914) Српске војске, беху у почетку формиране у 2 одреда: 1. — Банатски, којим је командовао Таса Донић, који је имао да брани десну обалу Дунава и, 2. — Сремски, којим је командовао Игњат Кирхнер (пребегли бив. аустр. поручник), који је упућен на Аду Циганлију (Београд). Херојизам и држање комитских чета код Београда (1914 и 1915) заслужују и дивљење и поштовање.**) Комитске чете, по том беху прзформиране: I — Јадарски одред, под командом војводе Вука, формиран у Београду, Нишу и Скопљу од људства разних крајева, највише из Босне и Херцеговине — на броју око 700, имао је да оперише од ушћа Дрине до Лознице. Крваве борбе на Парашници, Крупњу, Церу, Завлаци, Гучеву, Торлаку код Београда доказ су јунаштва четника. Војвода Вук био је рањен код Аознице те га привремено заступа Душан Јездић. Јадарски одред смањио се при крају 1914 год. на 140 лица. Попуњен је 1915 год. са добровољцима из Америке.***)

* Види: Жив. Ј. Ранковић — „Војвода Радомир Путник", Сарајево 1926., и Жив. Ј. Ранковић — »Церска битка", Београд 1928. ** Четници код Београда држали еу се сјајно. Сви су скоро изгинули, што остаде живо, осакаћени (Миоко Голубовић и други). Споменик, који Немци подигоше у току рата на Дунаву, на коме стоји написано: „Овде почивају сједиљеии у смрти 260 немачких и 240 српских војника, палих у борби код Београда 1915 год." све казује. Читај: „Агонија Београда", Београд 1931. *** ДоброЕОљци из Америке, како су прикупљани и како и где формирани и транспортовани за Солун у Срп-ску војску, излази из оквира ове расправе. Читај: Д-р П. Слијепчевић — „Наши добровољци у Светском рату", Загреб 1925.

II — Руднички одред, под командом војводе Танкосића формиран на Бановом брду код Београда из разних крајева (320 из Босне и Херцеговине, 38 из Србије, 6 из Далмације, 2 Хрвата, 2 Чеха, 1 Словенац и 1 Србин муслиман — Смаил Феровић из Плава, Црна Гора) — на броју око 400, имао је да оперише на .Дрини од Сребрнице до Вишеграда. Под њим је био војвода Јован Бабунски са 10 четника из Старе Србије, али је одмах откомандован за Скопље. Борили су се око Београда кратко време и омогућили евакуацију и мобилизацију у њему, где су звани „Савски одред", па их упутише за Ваљево, кад добише назив „Руднички одред" и у борби на Крупњу (Кошутова стена) 14—16 августа 1914 год. изгубе 70, па се повлаче на Завлаку, где изгубе 47 па их упућују на Шепачку аду и Крст, где их прикомандују Ужичкој Војсци. У борби код Лзубовије изгубе 15 и попуни се са нешто људи из Србије, па се повлачи ка Ваљзву, где је имао око 120 четника. Војвода Танкосић откомандован је за команданта батаљона 4 пешад. пука „Стевана Немање", док четници буду разаслати по редовној војсци, па и ту на положају код Забеле — Пожаревац војвода Танкосић упути апел четницима да се скупе, што они и учине и тако и формирају у Ужице „Други добровољачки батаљон' - (где беше само 40—50 људи). III — Горњачки одред под командом Чеде Поповића (тада п.пуковника), који је био веза између комита и Врховне команде. Одред је имао чете: 1. Чета Косте Тодоровића, око 150 људи наступала је при прелазу Дрине ка Сребрници где је стигла 15 септембра 1914 год. Ту буде опкољена од непријатеља, а Коста Тодоровић рањен и да не би пао непријатељу у руке убије се. Аустромађари спале га на ломачи, а с њим и живог Јову Живановића студента. Многи четници изгину, џ остатак предузме Јова Првановић капетан. 2. Чета Владимира Бана (бивши аустрог. официр још у Првом Балкан. рату пребегао са 30 војника у Црну Гору), који је са 150 људи (45 Херцеговаца) оперисао од Бајине Баште до Гласинца и прву борбу имао више Заовине код Вишеграда (4. VIII), а другу на Бабиној Гори (5—8 VIII), где му погибе 7 Италијана Гарибалдинаца (од 10 колико их је у чети имао). При повлачењу Српске војске погине и он јуначки. 3. Чета Петра Кларића-Ђосгмца (1916 погинуо на Кајмакчалану) ту је била и, готово сва изгинула. Остатак доцније прикључен одреду војводе Вука. 4. Чета Стојана Диклића-Личапина била је исте судбине. IV — Златиборски одред под командом Душана Димитријевића (војвода Дуле) преба-