Општинске новине

Три виђења Свете Петке

259

ји су били са мном, као и пекари на пољани, због наглог повлачења наших трупа, добише наређење да крену низ Расину, а ј,а да останем и даље ту, да делим „тајин", и са последњим нашим трупама да се евакуишем. Док су ми другови били ту, и друм је био пун војске. Али како ови одоше, а поздравише се са мном, добри другови моји, као са оним који се оставља на броду који тоне., друм опусте. Нестаде дугих и густих колона. И под суморним и прљавим небом, друм ое забеле, излокан, местимице одроњен, подривен; овде онде са црном и надувеном лешином коња или преврнутим тарницама, поломљених точкова и осовина. Тек би с времена на време, али све ређе, нарочито последњега дана, прешле у (трку — колико су то могле по таквоме путу — сеоске тарнице пуне наоружаних војника, и очигледно последње патроле, групице погурених војника журних корака, сваки са пушком у руци. Усамљен, са много досаде, а и са већ нешто мало зебње у души, више да прекратим време, мање да убијем страх, ја сам им довикивао са лепе и простране терасе мог усамљеног дворца, питао их шта има ново и нудио им „тајин' . Неки се нису ни обазирали на мене, а неки ми с прекором одмахивали руком да их не задржавам, и одлазили журно даље на југ, низ кривудави и пусти друм. Нисам још осећао прави страх од непријатеља. У последњој наредби — била ми је у џепу — стајало је изриком написано да овим путем има да прође читав један пук, који је због важних положаја око Крушевца, заостао сувише истакнут према непријатељу, и да се и ја томе пуку имам у пролазу придружити са остатком мојих још топлих и за гладног врло укусних „тајина". Али дуго и жељно очекивани пук није се појављивао. Док су још трупе пролазиле друмом, артиљериска грмљавина допирала је из далека. Мој двор се налазио у једној котлини, готово као у кланцу не сувише високих брегова, отвореном према северу и југу. Ехо удаљених борби, на северу, одјекивао је и котрљао се кроз долину, стокрако јечећи на сваки одвојени пуцањ. И тај већ навикнути шум бивао је све јачи, али последњег дана утиша се. Поподне, пред страшном ноћи, канонада умуче сасвим. Ни појединачни пуцњи не јекнуше више. Све се утиша, умуче дубоко, као заглухну, да сам се питао да нисам оглувео. Настаде дубок и стравичан мук. Друм је био потпуно пуст. Последња два три наша вој-ника видех још пред подне када су ужурбано, готово трчећи и не осврћући се на моје довикивање, прошли друмом. Била је јесен, али те несрећне године сувише нагла. Дан је био прави новембарски, не много хладан, већ тежак, пун влаге, као пред

некакав јужни и тешки снег. А ноћи су овде, у брдима, биле свеже да се шињел морао добро притезати уз тело. Тога дана ноћ паде брже но обично. Није то било први пут да сасвим сам заноћим у тој огромној кућерини, али т<?га вечера први пут осетих у души неки немир, који ме поче све више обузимати. Не бих рекао да је то био страх. Чега да се бојим? Непријатеља једино. Међутим, он је по моме мишљењу, био још увек далеко. Па ипак, била је то нека врста оног сујеверног страха, као од духова, вукодлака, привиђења, тако нечега. Иначе, ко би још на такве ствари мислио за време рата, јер то је страх који се јавља само у оним добрим годинама мира, кад људи немају оних огромних узбуђења, које ствара рат, и када и најмањи шушањ, сенка, у недостатку нечег јачег, узнемири чозека. А у ове тешке и крваве године, само је непријатељев метак или тифусни бакцил био опасан и од њега се плашило. Мало петролеума, који су ми другови били оставили у лампици, изгорело је прошле ноћи. Свеће нисам имао, и тако сам остао у мркломе мраку, узијен у свој шињел и згрчен у једном куту огромног подрума. Око мене, хлеба није више било м.ного, једва нека стотина комада. Тишина је била дубока, да сам своје сопствено дисање ослушкивао као неки чудни ехо у звучној подрумској празнини. Ипак, био сам, понављам, спокојан, јер сам рачунао да ћу — ако се то деси ноћас — бат друмом оног већ дуго очекиваног пука морати чути. У сваком случају пуковска комора морала је знати да се овде, у овој кућерини, налази депо хлеба; ако ни по чему другом, онда бар по, и у мраку, сувише видљивим траговима, које су покретне пекаре оставиле поред самог пута. Тим мислима гушећи у себи оно чудно осећање, најзад сам заспао. Нису то били снови, они уобичајени, више мање могући, разне лудости или ужаси, када се фантазија потсвести пусти на вољу. Није то ни био у правом смислу сан, већ једно сећање, убрзо претворено у про.живљавање истините приче моје старе тетке, баба Наумке, — како смо је ми, деца, звали — најстарије сестре мога оца, умрле давно пре рата. То је била она жена, која је некада са својим мужем, сухим, високим, озбиљним, са старински поштеним и паметним очима — какав му је лик сачуван на још добро очуваним породичним фотографијама — покојним Костом, угледним трговцем из старе београдске савске чаршије, а родом из околине Скопља, немајући деце, усинила свога најмлађег брата, мога оца Милана, тада петогодишњег дечака., и он — отац мој — доцније из пажње према њима, узео њихово презиме. То је била та добра старица — какву сам је ја запамтио —