Општинске новине

260

Београдске општинске новине

која је умела да сакупи око себе нас, децу, и слатко прича о њеном девојаштву, о животу у оним давним данима старога Београда, средином прошлога века, када се сокацима није смело показати чељаде, него се само могло кроз капиџик, из авлије или баште, једно другом на разговор ићи, како српским тако и турским, комшијским кућама. Биле су живе те авлије и зелене баште, пуне ружа, каранфила, мирисних јоргована, зумбула, а на трави, у страни, прострто шарено сиџаде, са вуненим јастуцима унаоколо, у хладовини разгранатог шандуда или слатке дафине. Тада се ту, међу младежи, време у весељу проводило, све у шали и смеху, игри и песмама: „Калоперо, перо? Што ме зовеш, Јело?'' или оно: „Сви шајкаши пођоше", или: „Шет'о сам се горе, доле по зеленој башти...", или: „О) за гором, за зеленом, нешто јасно проговара... младо момче, млад делија"... Па када би се младеж уморила, латила би се ђерђефа и везла срмом или златом свилене јаглуке, а на разбоју ткала „саде"-платно, на ибришиму низала бисере, а после тога рада, дугог и пажљивог, донеле би се бакарне синије и тепсије пуне ђаконија: разне алве и татлије, гурабије и баклаве, локумићи и мафиши, шећерлеме и ратлуци, и све се то понајлак заливало меденим шербетом... — Биле су ту и буле, каде и хануме, сећам се речи моје баба-Наумке, — које су свакоднезно долазиле, кроз капиџик, у комшилук на посело, на разговор и весеље. Младе девојке и жене ишле су у нанулама, јер се ципеле тада нису носиле. Младеж беше без јашмака, а старије са чембером (бели вео око главе), огрнуте у фереџе, разних боја. Голубије и аван-боје носиле су млађе жене, а старије сасвим црне. Ту би оне доносиле од понуда својим српским посестримама: султипите, ђулпите, патишпања са маџуном и кадајифа у меду куваног. Ето тако смо се онда забављале! А мушкарци, ма били својта или „амиџе'', а још мање који делија, нису смели главом живи ту да звирну. Још нешто се добро присећам — прнча даље баба Наумка, у оно наше старовремско доба, кад је свадба или слава, ту се нађу и свирачи, зурла и гоч, а када и њих не бејаше*, онда коло уз песму игра. Кад девојке коло заиграју и неки мушкарац, дели-момче, учини се да за адет не зна, пружи руке да се међу њих ухвати, девојке се као птице плашљиво распрште на све стране по авлији, и оставе њега самог на средини да се чуди, гледа шта се то са њиме збило, а то све због стида, који изазва међу нашим девојкама. А било је онда и једно друго коло, — говорила је баба-Наумка даље, смешећи се својим старачким, добрим осмјејком; — коло мешовито, сви заједно играју, и мушко и женско. Али играчи се не држе за руке, него сваки играч уврти марамче; за један се крај он хвата, а за други она .држи,

и то стога што не смеју руке да се додириу, све због „срам и резил". У кући се увек нађе по који старији човек, обично деда, па у руци са дрвеном тољагом, обилази коло унаоколо, па чим угледа да који мушкарац женску руку додирне, он га с леђа у слабину лако муне, опомињући га тако да не чини у колу „срамоту". Ето тако вам је онда старо златно време у нас било. А на наш излаз ван куће, или да се где год с киме у шетњу иде, није се смело ни помислити, ни за живу главу; него недељом и празником после подне лепо се обучемо, па пред кућу изађемо. Пред сваким домом била је клупа, на коју поседају старији, а ми млађи поседамо на столичице око њих и гледамо пролазнике до првога мрака. Тада задовољне, као да смо се необично про&»>е, улазимо расположене и веселе у кућу... Између тих многих њених веселих и златних казивања, сетих се овога тренутка једне њене језовите и дирљиве приче, која ми ако ћете веровати — никад више од дана када сам је чуо, па до данас — не паде на ум. Била је то, прво, занимљива историја моје прабабе, коју су Турци у време најезде, 1815 године, заробили и одвели као робињу у Једрене. А затим, догађаји из времена бомбардовања Београда 1862 године, у којима је мој дед, по оцу, имао једну племениту улогу. Откуда да ми баш та заборављена прича падне на паметг Али обично је, да ми сами не опажамо и никада нисмо свесни колико на нас имају утицаја наша породица и даши претци, и све оно што чини атмосферу тога неразлучнога круга. Нама, Србима, варошанима, чини се да смо без традиција, да нема контакта између нас и ранијих генерација, а и не слутимо колико нераскидниХ) и у ствари скривених и дубоко инстинктивних веза, постоји између нас, данашњих људи и наших предака. И док сам ту причу десетину година раније једва саслушао, јер бејах 1 још живо и немирно дете; још мање је схватао из оно неколико штурих и бледих речи те старе, добре, онемоћале жене, моје тетке, баба-Наумке; — сада ове ноћи, ја сам ту причу гледао очима, живео у њој, страховао и ужасавао се, као да ми се збиља догађа...

ПРВО ВИЂЕЊЕ Године 1806, толико срећне за наш народ, дана 30 новембра, ноћу, на Св. Андрију, Вожд Карађорђе ослободио је варош Београд, и дошао до саме тврђаве. Неколико дана доцније, 17 децембра, по завршеним преговорима, Гушанац-паша са својом породицом напустио }е тврђаву, и прешао на чамцу у Земун. Тамо је закупио под кирију четири дрвене велике лађе — дереглије — од тамошњих трговаца, са њима дошао Дунавом под зидине