Општинске новине

Три виђења Свете Петке

261

градске, натоварио на њих сву своју војску из тврђаве и отпловио низ Дунав за Видин. Вожд је свечано ушао са својом војском у тврђаву на трећи дан Божића. Од тога дана, срећне 1806 године, када се рашчуло да је Београд после више векова постао опет српски, многи Србин са разних страна Балкана, до тада мучен, тлачен и угњетаван, грабио је слободном Београду. Тада, у то срећно и свето време, напустио је свој родни крај у Санџаку, у околини Белог Поља, у коме се није могло више издржати од зулума бесних јаничара, и мој прадед, добри деда Бранко Бранковић. У гомили народа, истакнутих Срба тога краја, који су се били компромитовали због веза са Вождом и његовим људима, он је заједно са својом породицом дошао у Београд. Београд је у то доба под турским јармом, већину својих становника имао Турке Муслимане, нешто мало Грка и Цинцара, шаку Јевреја и тек неколико храбрих десетина Срба који су се са великом вештином и везама могли одржавати у граду. Отуда није чудо да у Београду није ни било више од две или три православне црквице, неке напуштене а неке кришом одржаване. Насупрот њима, било је у то време око стотину џамија, мошеја, текија и турбета, у којима су велики број имама, мујезина, хоџа и дервиша и још разних других редова исламског свештенства клањали и служили занесено свецу Мухамеду; китњасто, меланхолично извијали молитве: намаз, ћиндију, акшам и јације. Док се православна служба није смела чути уопште, дотле над ондашњим Београдом одјекивала је песма мујезина, а његово призивање прихватали други са даљих и ближих минарета. Београд је у то време био крајња тачка турске царевине. Имао је у својим зидинама сакупљену силну војску и био је стална база за даље продирање у Европу. Кроз Београд је пролазило, у њему се бавило мноштво турских војних лица. Било је ту разних паша и везира, диздар-бега, алај-бега, беглер-бега и дахија, турских одметника, крџалија, јаничара и сејмана, па разних ага, богатих бегова и њихових силеџија; буљубаша и субаша, бешли-баша и јузбаша, арамбаша и бимбаша, а у вароши су становали богате ерлије, силихтари и ћехаје, разне муле, хоџе и дервиши. Из тврђаве излазили су у град низами, аскери и редифи. Па ту је био још и башибозук и ешкије, најамници бесних насилника, који су још више мучили ојађени српски народ. После ослобођења Београда, 1806 године, велики број Турака отишао је из града; Срби су узели управу у своје руке и хтели да тај некада знаменити град поново живахне и крене путу напретка. У то време није било У Београду много трговаца и занатлија. Али

ипак убрзо по ослобођењу сви главни еснафи беху у рукама Срба: болтаџије, абаџије, терзије, кондурџије, грнчари, шећерџије, екмегџије; све су ове професије узели Срби у своје руке. Грубе просте гвожђарске послове радили су Цигани ковачи, а све друге, боље израђевине набављале су се из Земуна. Убрзо по ослобођењу у Београду се формирала читава чаршија, центар њен бејаше од данашњег угла Узунмиркове улице, па низ улицу Краља Петра до Змаја од Ноћаја — Зерека. Са обе стране беху дућани Срба терзија који су радили за наше грађане и њихове жене фистане, либадета од свиле и кадифе, кратке са широким рукавима, златним ширитом и везом оивичене; затим шкутељке зимске са самур-кожом око врата и на прсима опшивене, фистане дугачке, доле широке, отворених груди и рукава, а ивице златним везом ишаране. Овде су терзије шиле нарочито за жене, а за мушке су шили абаџије из чувене абаџијске чаршије, у данашњој улици Краљице Наталије. Терзије са Зерека беху на далеко чувене. Из далеких крајева Турске царевине, многе паше, аге и бегови, поручивали су за своје хареме терзијске радове из Београда. Велике поруџбине стизале су нарочито из Смедерева, Шапца, Ужица, Кладова, Адакала и из Соко-Града. Најугледније занатлије тога доба у Београду били су терзије, а међу њима нарочито чувени уметници, Срби, везиљаши, који су са пуно лепоте и мајсторске вештине златом, сребром и [срмом везли на кадифи и тешкој свили изванредне, хармоничне шаре ретке лепоте. Од тих материја терзије су шиле кадунама шалваре и срмали јелеке, а пашама и агама димије и чохана џубета. Старешина — устабаша Терзијског еснафа, у то време најугледнијег еснафа, био је мој прадед, по мајци мога оца, добре душе човек, поменути Бранко Бранковић, дошљак из Санџака и од ослобођења Београда 1806 године угледни Београђанин. Као имућни и угледни терзија и чувени везиљаш за време кнеза Милоша, и мајстор одела од свиле и кадифе везених златом за конак Кнегиње Љубице, био је приморан да се „пред Турцима не постиди" лепо одева по укусу тога времена. Носио је дугачку, од врата до испод тсолена, пошироку антерију вишњеве боје, од шарене ћитајке. На глави фес са плавом кићанком, а на ногама имао је плигке кожне ципеле, и беле, обојеном вуном везене чарапе. Од ципела до колена носио је црвене тозлуке, ишаране свиленим гајтаном; испод колена подвезе са сребрним кићанкама. Око паса, преко антерије, везивао је свилен појас, трамболос. Горе, црвени јечерман ишаран гајтаном, поврх њега гуњче са црвеним рукавима од плаве чохе. У руци је држао штап са дршком од кована гвожђа, у облику мало-