Општинске новине

262

Београдске општинске новине

га наџака — брадве, а у другој киту бос»о" ка. Ова ношња била је обележје оновремског устабаше Терзијског еснафа. Тако је сачуван изглед мога прадеде на једној слици и данас још добро очуваној у нашој породици, коју је израдила нека непозната, али ипак вешта сликарска рука. Празником мој прадед носио је оружје, и до скора било је сачувано од њега нешто оружја старинског: ханцар са дршком од слонозе кости, два пиштоља рубинима нскићени и пошироки кожни силав са арбиом и кесом за барут. Али ово срећнјо и поносно доба за српски народ не трајаше дуго. Дана 19 септембра године 1813, Карађорђе је био приморан, немогући више одолети турској сили, да напусти Београд. Три дана после тога Турци су обилазили око града и вароши, бојећи се какве замке, јер су их још тешки ударци Карађорђеви потсећали на њега, и тек трећег дана ушли у варош и тврђаву Београдску. ; У та тешка времена када се Турци напрезаху да прегазе Србију и униште све што је Први Устанак подигао и ствооио, Срби Београђани, немајући више никакве сигурности нити наде на живот и имање, морали су да напусте варошј и своје домове, и да беже у околне планине и збегове или преко Саве и Дунава. У тој помамној, крвожедној најезди многа женска чељад радије се давила у валовима хладне Саве, него да жива доспе у руке побеснелих крвопија. И збиља, што беше остало а није се уклонило, било је вешано, поклано, и на коље набијано у дугом реду, од градских бедема па до краја Ташмајданских рупа. Тога призора, те страхоте и ужаса, касапнице људског меса и на све стране самих губилишта, Београд у својој иначе крвавоЈ историји није видео. Ове страхоте беху дело новог насилника Београда и зликовца Сулејман-паше Крволока, који је сваког дана на коњу шетао и посматрао ове страшне, крваве призоре. Једнога дана месеца септембра, тенесрећне 1813 године, нашао се и мој добри прадед на обали Саве, између осталих београдских хришћанских породица, са својима око себе, женом Тодором и шесторо ситне деце: Тасом, Милетом, Ђоком, Маријом, Стојном' и најмлађом Белком (мајком мога оца) " испред силних турских трупа које су са халакањем наступале. У хаосу, који настаје у таквим приликама, у очајању и ужасу, људи су побацали децу и нешто ствари у кајик, у последњем тренутку отисли се од обале и кренули да се спасу у суседној, хришћанској, Ћесаровој земљи. Нису дошли ни до пола Саве, а деца, у кајику пуном народа, опазила су са очајањем' и вриском да им нема мајке. Додајући разне бошче, мајка је била остала на обали негде испод града, и у том лудом тренутку страха и забуне, кад су већ и први

метци турских џефердара почеле зујати око њихових ушију, чамци су кренули без ње. Било је доцкан да се врате по жену, јер су се на обали Саве већ били појавили турски турбани. И тако моја прабаба, Тодора Бранкозић би заробљена од Турака, и одзедена у град са осталим робљем, похватаним по улицама београдским. У то време она је већ била „зашла у године" (по ондашњем схватању), у ствари, имала је тек нешто више од тридесет година., Била је снажна, крупна и врло памет.на жена. Знала је' и турски језик. Имала је среће да у оном буљуку робља, случајно, док је пролазила испред пашиног дзора падне у очи, онако отресита, и лепа, једној од пашиних жена; допадне јој се, и ова је одмах узме себи, у двор, као робињу. Убрзо је тај паша био премештен у Једрене.^ а пашиница, заволевши је, повела је са собом и Тодору. Прођоше две три године, а Тодора још увек у Једрену. Прилике су се биле поправиле, Србија покорена умирила и живот почео понова по старом. Тодори није било лоше у богатом пашином двору, али мучила ју је мисао шта је са децом, мужем, кућом. Шта ли је сада са њима, и да ли они знају шта се збиза са њоме? Знала је да су прешли „преко", чак видела чамце кад с.у стиглк на другу обалу; веровала је да им није лоше тамо и да јој сигурно сада њен Бранко са децом пали свеће и даје парастосе по фрушкогорским манастирима. Ех, да је и она сада тамо, у тој хришћанској земљи, где се слободно крсти и звона звоне? Доцније је дознала од турских војника да су се многе избеглице вратиле у Београд; предосећала је да су се и (њени вратили дому, а она„ ето, не може да нађе начина да се врати деци. Ипак, Тодора није престајала да мисли на то. Била је то паметна жена, понављам, а прилике су је начиниле и препреденом. Тако, она се поче жалити својој господарици, коју је иначе верно служила, и ова је зато волела, да пати од костобоље, и да је моли да јој се даје зејтин и опијум да тиме маже болне удове. Господарица нареди да јој се учини по вољи, и Тодора је од тада увек вечером мазала ноге и руке зејтиновд, а опијум — остављала, да доцније оствари своју намеру. Распитивала се добра пашиница како јој је, али Тодора се увек жалила да јој је, истина, нешто лакше са боловима, али да се све теже креће. Остављали су је по читаве дане и ноћи да лежи у постељи; и она се за то време стално молила Богу и Светој Петци, својој крсној слави од старина, док је кроз танке зидове своје одајице чула, као из даљине, бесно оргијање пашине страже, као и још даље, танке звуке шаркија и песму из пашиног харема.