Општинске новине

264

Београдске општинске новине

бињу. Очекну док Турци не одмакоше у село, па се попе да је види мртву, кад оно, она седи на слами жива и здрава. Дуго времена Гркиња је крила Тодору у својој кући, док се у вароши и околини не заборави на бегство робиње. За то време Тодора је, да не би џабе јела хлеб Гркињи, прела вуну и везла скупоцене везове. Неколико месеци доцније, кад се Гркињин муж, кириџија, вратио из Мале Азије и кренуо за Солун, Скопље и Ниш, повео је уз свој караван и њу. Данима је путовала са караваном, прерушена у мушко. Беше приморана да косу одреже. Неумивена, нагаравивши своје лице и науснице као да је човек, навукла је била над очи чалму, око врата увила старе крпе да би што ружније изгледала, а и правила се да је хрома и нема. И када је после дугог пута, пуног стрепње и страха да је Турци не познаду, у Београд стигла, сместио се караван у једном малом и забаченом хану. Тодора је, журећи се, само навукла на се једно изгужзано старо женско одело, и онако прашњава и неумивена од пута отрчала своме дому, своме Бранку и деци. Кад је дошла у своје двориште, деца видећи неку чудну и непознату жену — прошло је већ било више година од њиховог растанка, па су деца своју мајку заборавила — повикаше: — Ено луде жене! И разбегоше се на све стране. Када убрзо Бранко изађе и познаде своју Тоду, деца се охрабрише и повратише, познаше своју мајку; тада љубљењу и плачу није било краја! Убрзо Тодора дознаде и ово, да је Бранко, оставши сам са својом ситном децом и не знајући на који други начин да их одгаји како треба, имао намеру да се поновно ожени, дубоко уверен да му је његова драга Тода, мајка његове многобројне деце, даЕно зећ убијена од Турака. Благодарећи Св. Петци што ју је оне ноћи пробудила, чувала на дугоме путу и дове/^а до њене деце и мужа, она поживе јот дуги низ година срећна и задовољна са својим мужем и децом својом 1 . Тридесетак година доцније, јула 1847 године, мој: прадед Боанко Бранковић, као устабаша Терзијског еснафаиомиљен иугледан човек у то време, за покој душе својој жени Тодори, кој,а је изгледа те године умрла, подарио је Саборној Цркви један скупоцени, златом извезени, велики барјак, који се још и данас као реликвија чува и храни у Музеју Православних Цркава у Београду. Овај догађај, заробљавање и избављење моје прабабе Тодоре, дуго се и дуго од уста до уста препричавао (пошто тада не беше ни књига ни новина) међу становницима ондашњег Београда, и тек шесет година по-

сле тог догађаја, први је споменуо и из заборава отргао познати писац Срета Л. Поповић у својој књизи: „Пут по новој Србији!'', објављеној у издању Браће Поповића у Новом Саду 1878 године. Ту је укратко изнет цео овај догађај. Хроника наше породице прича још да је потомство деда Бранка и његове Тодоре, од њихове деце: Марије која је поживела сто година, Стојне деведесет пет, Белке седамдесет пет година, и од три сина који такође доживеше дубоку старост, у години 1900 бројало око три стотине душа. А данас ваљда има их бар два пута толико. Вредно је поменути, ради угледа и части наше породице, да је унука мога прадеде Бранка Бранковића, а кћи његове најстарије ћерке Марије — Анка, била жена Александра Ј. Ненадовића, министра финансија 1848 г., сина војводе Јакова Ненадовића. Поменути Александар био је рођени брат Јеврема Ненадовића, оца Књегиње Персиде, супруге Књаза Алексаидра Карађорђевића. (Наставиће се) Ни^ола Трајкзвић

Сретен Стојановић: „Фонтана" — (бронза) (Са изложбе у павиљону „Цвијете Зузорић")