Општинске новине

6*

НОЋ У БЕОГРАДУ

Међу осталим европским државама наш Београд се издваја сзојом нарочито привлачном физиономијом. У лику Београда се срећно надовезује садашњост за прошлост, уплићу се једна у другу стварајући сигурну подлогу за његову сјајну будућност, која је из дана у дан све видљивија. Од зоре до мрака престоница је сва у напону рада и стварања. Дању се свуда осећа дах њеног захукталог стваралаштва. Уз напоре хиљада вредних радних руку ничу нове зграде које употпуњују лепоту Београда и још више подвлаче превласт нове архитектуре у њему, просецају се и поплочавају нове улице, саобраћај моћно струји кроз све артерије носећи појединце с краја на крај, према потребама њихове свакидашњице, радње су у очекивању својих муштерија, а банке и (пословне просторије испуњене својим клијентима... То је дневни, нешто озбиљни изглед нашег престоног града, кад је сав апсорбован радом, кад је његов колорит утопљен у његовој активности. Ноћ прво заустави механизам рада и донесе једно смирење замореном бићу престонице, а затим на њу распе обиље електричне светлости, која открије паркове, центар и периферију Београда у мирној и непомућеној ноћној лепоти. Посматрачу, који долази из Земуна, Београд ноћу пружа једну заносну и чаробну панораму. Као да нека невидљива рука дигне завесу и он се наједном укаже сав у блиставом треперењу. То је права светлосна визија, у којој се распознаје Калемегдан са тамним зеленилом, издваја се средиште вароши са вишеспратним зградама као у пламену од светлости, која, удаљујући се од центра, постаје све блеђа, док се тамо на крају града, на његовој граници са шумадијским пољима, не претвори У благе дрхтаве светиљке. У том шароликом и раскошном мозаику ноћног Београда доминира Саборна црква својом белом силуетом и торњем на коме отсијава златан крст. Она је у првом реду, рекло би се на ивици реке што тече у њеном подножју, и ту стоји мирна и права као пастир једног неизмерног стада. Колико је та црква, у својој скромној и једноставној лепоти, речита за сваког Београђанина. Сви важнији догађаји наше новије историје налазили су побожног одјека под њеним мирним сводовима,

у њој су венчани сви наши последњи (владаоци; и крунисан је Краљ Петар/1 Ослободилац. А у последњем рату, да, пред најездом непријатеља, заштити своју паству, та црква је несебично, матерински раширила своје груди, које су изрешетала зрна непријатељског оружја. Како су биле племените и узвишене те њене ране, у њима су биле оличене фане и патње нашег целог народа. И под тешком непријатељском окупацијом Саборна црква је куражно наставила своју улогу духовног пастира уливајући утеху и охрабрење поробљеном становништву престонице. Сачекала је ослобођење и огласила га звуцима са свога звоника, док је у њој седи владар упућивао своје прве молитве захвалности Богу за извојевану победу над непријатељем, који се, поражен, надао у панично бекство. С правом је, дакле, у слици ноћног Београда доминантна Саборна црква, окриље чијег крста се шири и благо пада над целим успаваним градом. Калемегдан се замори дању од хода хиљада шетача расутих по његовим широким алејама, у тражењу освежења и одмора, зато и он радосно дочекује ноћ која му доноси починак. Кад се и последњи шетачи повуку, у поноћ, и Калемегдан се, сав испуњен опојним мирисима зеленила и цвећа, тихо предаје сну. Тада, док он у сну равномерно дише и његов се дах шири кроз лелујање зеленога лишћа, наједном оживи сва она далека и ближа историјска прошлост, којом је натопљена свака стопа земље где су данас цветне стазе тог најлепшега парка. Изгледа као да, у сенци ноћи, почну да говоре они тамни зидови древног београдског града и усамљени дуго причају успаваном парку своју вековну историју, сећајући се својих давнашњих господара — почев од Римљана, који су прошли туда и чије је трагове време скоро сасвим збрисало. Небојшина кула, Сахат кула, Турбе Али паше и други споменици настављају причу града и говоре о свом историјски ближем периоду, испуњеном јуначком борбом Српства за слободу. Најзад, они витки борови, на главној стази, завршавају ту нему ноћну исповест својом приповешћу о страхотама последњега рата, кад су кроз њих и преко њих фијукали непријатељски шрапнели са земунске стране и кад је ово сад најлепше шеталиште било опасни „брисани простор" рата. Тако је наш Калемегдан прошао кроз