Општинске новине

266

Веоградске општинске ндвине

разне историјске фазе, бивао поприште крвавих ратова док је најзад постао оно што је данас — један од најлепших паркова на Свету. Једини живи сведоци целе те испреплетане и чудне историје су Сава и Дунав, његови најближи, вечно млади и непроменљиви суседи. Још у римско доба, или под владавином Турака, Сава је увек, баш као и данас, полетно, жуборећи, у подножју Калемегдана, утицала у Дунав да заједно, загрљени, наставе свој вијугави и устрептали пут ка Црноме Мору. Са ноћног Калемегдана, тако утонулог у мир и ћутање, улази се право у најужи центар града, који је и у позну ноћ испуњен интензивним животом разоноде и забаве, за разлику од оног дневног живота — посла и дужности. Ту већ при првим корацима ишчезавају све оне историјске реминисценције, понете са шетње по усамљеном Калемегдану, и око је забављено игром обиља разнобојне светлости, свуда нештедимице расуте: по улицама, кућама и вешто намештеним излозима радња. Ова светлост озарује и лица мноштва пролазника, који журе у разним правцима, и показује да су њихови изрази измењени, да то нису више они дневни, брижни, пословно озбиљни ликови. Као да су људи заједно са послом и дужношћу оставили те строге изразе и сад се на свакоме од њих огледа једно олакшање и жеља да се у тренутној разоноди и забави ноћи заборави на свакидашње бриге. Ноћни локали су пуни. У једнима је атмосфера као у оним париским на Монпарнасу: ту се свет, у коме увек има странајца, забавља уз звуке џаз музике, отварају се, кад расположење узме маха, боце шампањца, испија се виски и други јаки напитци. Они други са циганском песмом и музиком, са домаћим јелом и пићем, ближи су Београђанима; у њима они, после дневних брига, слушајући песму и музику, уз чашу домаћега вина, дају одушке сзојим расположењима. Заједничко весеље Београђана у таквим локалима пружа интересантну и лепу слику, пуну бучне и раздрагане радости. Темперамента, понекад и меланхолична, песма "младе певачице, праћена вештом циганском виолином зачас створи од дотле непознатих љу-

ди једну целину, једно бића које бива захваћено и понето истим веселим или сетним расположењем. Стварању тог заједничког расположења допринесе, свакако, поред песме и музике, и реномирано београдско вино. Кад се ноћни шетач из центра упути улицом Краља Александра, чија импозантна дужина и правилност, нарочито у ноћ, под светлошћу, падају у очи, на крају те најважније градске артерије откриће једну нову, ведру и здраву периферију. На њеним вратницама стоје као две сестре: православна црква свете Петке и католичка црква светог Анте, под чијом симболичном и благом заштитом тече живот овог краја. Нижу се лепо ушорене нове куће, свака окружена вртом, понегде очувана дрвета шљива и других воћака показују да је та насеобина недавно никла и да су туда доскора била поља и воћњаци. Овде ни светлост није бљештећа, она је дискретна и блага, као да пази да не поремети мир овога краја. Уместо аутомобилских сирена, ту се разлеже лавеж паса. Авала се чини тако блиска овом предграђу, скоро се наднела над њим и својом свежином доприноси да заслужени сан ових становника буде што више окрепљен. Тако ова периферија престонице има свој посебан ноћни живот. Према оним бучним ноћним радостима центра, она се показује ћутљива и њена ноћ је више испуњена одмором, који јој даје снагу за сутрашњи нови рад. И Топчидерско Брдо са Кошутњаком својим шумовитим залеђем утоне ноћу у мир. Кроз зеленило провирују успаване луксузне виле, испред њих шуште водоскоци, повремено понеки ауто пројури углачаним асфалтним путем и светлошћу фарова обасја дуж пута поређане витке и немирне тополе и брезе. По том опет настане мир, кроз који се чује само покретање грања. Ноћ Београда је разнолика, она је мистична у његовом најлепшем парку, бучна и засењујућа у центру, тиха у предграђу и нема на Топчидерском Брду. Све те различите слике београдске ноћи, као неки акорди, сливају се у једну целину,у једну симфонију ноћи, кроз коју одише и вибрира топла и полетна душа нашег Београда. Љубомир Ж. Јевтић