Општинске новине

Сиромаш тина нашег града Веограда 349

9.500 породица са просечним месечним приходом испод 1.000,— дин. 20.000 породица са просечним месечним приходом од 1.000 до 1.800,— дин. 13.000 породица са просечним месечним приходом од 1.800 до 2.500,— дин, 8.400 породица са просечним месечним приходом од 2.500 до З.ОШ,— дин. 8.600 породица са просечним месечним приходом преко 4.000.— дин. Ако у породици има 4 члана (оскуднс чородице имају просечно више деце него имуђне), онда би приход просечно на једног члана износио: 38.000 чланова са приходом испод 333.80.000 чланова са приходом од 333.— до 600.— дин. 58.000 чланова са приходом од 600.— до 883.— дин. 33.600 чланова са приходом од 833.— до 1.000.— дин. 34.400 чланова са приходом преко 1.000.дин. Ако узмемо да је минимум за издржавање једног члана само 633.— динара (а са том сумом у Београду једва да се могу подмирити најнужније потребе) то значи да око 150.000 чланова београдске општине су посве оскудног стања, тј. да имају мање прихода него што је потребно за њихово одржавање голог живота, а да још најмање 50.000 чланова ма у ком погледу трпе оскудицу. То се види и по великом задужењу београдских грађана. Из свега излази да је и Београд као и све други наши градови један поглавито сиротињски град и да више од половине његових грађана би требало да буде економски помогнуто. Овакво економско стање, односно подела добара, било је још од првих организованих људских заједница и зависило је свакако у првом реду од економске структуре, односно начина производње. И кад год је било говора о благостању једке државе или народа, никад се није ценило благостање свих чланова, већ увек само благостање и богатство једног малог броја владајуће класе, која је поред целокупне власти коју је имала у својим рукама, имала и сва национална добра. То су биле касте свештеника и племића заједно са владаоцем. Узрок оскудице у разним временима био је различит. У временима слабе производње уопште, а нарочито рђавог и недовољног саобраћаја, главни узрок стварне оскудице — недостатак хране и других добара — и осиромашења лежало је у општој оскудици која је често долазила и од суше, поплава и других елементарних непогода, а потом од ратова и најезда у којима је победилац уништавао поред побеђених и сва њихова добра. Тада се стварно није могло помоћи, јер примитивна саобраћајна сретства нису допуштала да се

храна и друге потребе могу ни са мањих даљине преносити а камо ли са једног краја света на други, као што је то данас могуће. Међутим данас ти узроцу више не постоје. Данас се може производити тако рећи неограничено, благодарећи усавршеној и рационализованој производњи у привреди и индустрији. Тако на пр. срачунато је да би само америчке фабрике биле довољне, по свом садашњем капацитету, да произведу толико добара да би могле задовољити потребе целог света, чак и у случају кад би сви други извори снабдевања били ишчезли, јер је техника толико усавршена и у стању да производи невероватно велике количине са минималним бројем радника. Лорд Ливерхолм, један од магната трустова, још одмах после светског рата, утврдио је да би благодарећи техници један час рада недељно био довољан да обезбеди живот свих људи у свету у храни, у стану, оделу и другим потребама, почевши од школског доба па све до старости. Доцнија прорачунавања су показала да би се ово могло постићи само са пола часа рада недељно. Напоредо са неограниченим могућностима умножавања средстава за живот, потпуно је одбачена као нетачна Малтусова теорија о несразмери умножавања људи и средстава за живот, јер се показало да, док се људство умножавало од 1900 до 1928 године са 11,6 °/о, дотле се умножио само жетвени принос у свету са 147о/о, а све то успркос свих кочења која су чињена производњи. И поред свих могућности у производњи икдустриских и пољопривредних добара, видимо ипак да у целом свету влада оскудица. Слика те оскудице најбоље се показује у томе што 140 милиона људи у свету хронично гладује, од којих преко 2 милиона људи годишње умире од глади; што се поред тога налази око 25 милиона незапослених радника, од којих само у Америци — земљи свих могућности и изобиља, има преко 12 милиона, који свакако такође трпе велику оскудицу (поход гладних у Америци). Напоредо са том појавом видимо да се у свету уништавају огромне количине намирница и других добара, тако је само 1934 године уништено један милион вагона жита, количина која би била довољна да за годину дана исхрани 60 милиона људи. Даље се уништавају огромне количине шећера, кафе, памука и других сировина, и то чисто у шпекулатиивном смеру, ради одржавања високих цена и обезбеђења огромних профита сопственика фабрика и великих поседа. Према свету томе 90°/о целокупног становништва у свету оскудева у храни или у другим потребама, чему није узрок у недостатку ни сировина ни производа, ни намирница, већ једино у несмишљеном и неправичном уређењу друштва и поделе добара.