Општинске новине

350

Београдске општинске новине

РАЗВОЈ И ИСТОРИЈАТ СИРОТИЊСКОГ ПИТАЊА У примитивном комунистичком друштву у коме није постојала приватна својина, свакако да није било сиротиње у модерном смислу, јер није било ни богатих, ни сиротих. Могло је бити слабих, неспособних и старих. Са њима је брзо свршавано, они су или брзо пропадали, или су их чопори и хорде, нарочито кад су се селили, као болест просто остављали или уништавали. Чак се и у нашим народним предањима сачувао помен о томе како се стари одводе у шуму и остављају да их дивље звери растргну. У та прастара времена, кад су се јављали први облици приватне својине у виду већега плена, оружја, које је од непријатеља задобијено, и сам побеђени непријатељ је постајао нека врста плена кога су или јели, или им је служио као роб. И као такав могао је бити у једном горем положају, трпео оскудицу поред злостављања. Тек код народа на вишем ступњу развитка са изразитим капиталистичким уређењем и установом робова, јавља се један слој чланова друштва оскудних и сиромашних, напоредо са малим бројем људи који су у своме поседу имали земљу, људе — робове и друга добра. Тада се појавила и потреба да се таквим људима — оскудним и сиромашним, помогне. Мотиви за то могли су бити или самилост или интерес и бојазан од гладних и очајних људи. И доиста где год је било робова било је и побуна робова. У једном египатском споменику који је био подигнут неком покрајинском старешини стајало је написано: „Нисам занемарио ниједног малолетника, ниједну удовицу нисам опљачкао. За време моје управе није било ниједног гладног, ниједног сиромашног. У гладним и оскудним годинама дао сам да се сва поља у покрајини преору и дао сам сиромашнима да живе, тако да није ниједног гладног било." Ово показује да је и у то старо време било озбиљно схваћено помагање слабих и оскудних. Код Јевреја п данас постоји још нарочито развијено доброчинство и старање о сиромашнима, наравно у пово« рсду својим једноверцима. Још у најранија времена њихове историје наилазимо на ванредно практично организоване установе за социјалну помоћ. Пре свега постојала је т.зв. јубиларна шдина сваке педесете године. У тој години би се сви дугови гасили, а продата и заплењена добра враћана су без икакве накнаде бившим сопственицима или њиховим наследницима. Ово је била мера предохране противу осиромашења. Исто тако је лично ропство рђавих дужника као и њихове деце после њихове смрти, као и својевољно одлажеше у ропство

сиромашних људи важило само за годину дана. Закон је наређивао човечно поступање чак и са купљеним робовима. Роб је био ослобођен ако би му господар само један зуб избио. Економски је важно да сиромашни нису плаћали никакав порез. Један део зиратног земљишта, т.зв. сиротињски кут припадао је увек сиромашним и оскудним. Тај део земљишта сопстве;ник није смео да убире. Тако исто је сиромашним припадао и један део бербе у винограду. Сваке треће године припадао је десети део жетве сиротињи, а сваке седме године цела је жетва била заједничка, т.ј. припадала је и сопственику и сиромасима. Одређена је била и величина помоћи коју је могао да ужива сиромах који није био из места (странац). Јеврејски сиромах по закону је имао право на потпору. Прилози за сиротињу нису давани општој каси, већ су је сопственици непосредно раздавали сиротињи. У Талмуду, који је у исто време био и верски и економски закон, налазе се сви ови прописи тачно прецизирани. Нико није сме више од једне петине да даје сиротињи да не би и сам осиромашио. Способнима за рад даје се поклон, а тек доцније позајмица. У верским књигама налазе се многе изреке које препоручују доброчинства. И лепа реч „Љуби свога ближњег као самог себе" налази се у трећој књизи Мојсијевој стпх 19, 18, а откуп дужника сматрао се као нарочито добро дело. Милостиви Самарјанин је постао символ милосрђа. Данашњи Јевреји извесно се не придржавају свих ових прописа. Има трагова да су постојали и нарочити лекари за сиротињу и у старом Египту као и код Јевреја. Код старих Феничана не налазимо никакве трагове сличних социјалних установа. Али зато се зна за велику побуну робова у Тиросу, којом су приликом робови све своје господаре побили а њихова добра и жене присвојили. У Феничанској колонији Картагини напротив, изгледа да је социјална служба била врло добро уређена, и то на рачун богаташа. Ово се сазнаје из једне белешке Аристотелове у којој се помињу трпезе за сиромашне које пореди са спартанским сиситијама. Старање о сиротињи код муслимана врло је слично јеврејском. Милосрђе је дужност. Дародавцу Бог плаћа двоструко, док напротив оном немилосрдном који трпи да сиромах гладује, Бог не опрашта. Милостиња сиромашнима није се сматрала као њихов удео на земљи већ као испаштање за грехе дародавца. Десетак припада сиромашним. Онај ко прима милостињу мора бити правоверни и не сме имати никаква друга сретства за издржа-