Општинске новине

Три виђења Свете Петке

387

лико брањена толико исто и доминирана са обе стране — војним објектима које су држали Турци. Док је тврђава из тих времена сачувана и данас, овај други појас ровова, бедема и нарочито добро утврђених „капија", у ствари правих бастијона, давно је порушен и данас му нема више ни трага. Једва се по самој природи терена данас може распознати како је та линија ишла. Она је полазила од савске обале са почетним местом код Сава-капије, пружала се даље од великих степеница Косанчићевим венцем до Варош-капије, па ишла Обилићевим Венцем до Стамбол-капије, баш где је сада улаз у Васину улицу, између Кнежевог споменика и Народног Позоришта, даље низбрдицом, изнад Скадарске улице до Видин-капије и дунавске обале. Из града су водила четири пута кроз четири разне капије, кроз које се излазило у четири разна правца Смедереву и Нишу, Шапцу и Видину. Са свима тим градовима турски Београд био је стално у тесној вези, нарочито од времена првог Устанка, јер је стално био у страху и стрепњи од изненадног напада Срба из Шумадије и Поморавља. Главна капија беше Стамбол-капија, кроз коју је водио пут ка Смедереву, па преко Јагодине, царском џадог«; до Ниша и даље до Цариграда. Други пут је водио кроз Варошкапију, Савамалом до Три Кључа, где се спајао са трећим путем из Сава-капије, и одатле Чукарицом уз реку Саву до Шабачког града и даље преко Дрине ишао за Босну. Четврти излаз водио је кроз Видин-капију на обалу Дунава, одакле сс дереглијама и лађама низ широку реку поред Смедерева, Ада-кала и даље пловило до тада главне турске тврђаве на Дунаву, до града Видина. Једини пут, који је био остављен Србима и којим су се Турци слабо служили, био је онај који се одвајао од Стамбол-капије и који је преко Теразија, данашње Славије, Торлака и Трешње водио у срце српског народа, у Шумадију. Горе поменусмо да нема данас више ни једне капије, јер су их Срби одмах по дефинитивном ослобођењу Београда од Турака, по слову уговора о миру, порушили. Ипак Стамбол-капија — најјача, највећа, најугледнија и ако најстрашнија — остала је последња и у току 1866 порушена је и један део њене камене грађе употребљен за темеље новог Народног Позоришта. Тако је Раковички гранит прво послужио да се на њему истичу копља са отсеченим главама угледних Срба, а доцније да буде темељ храма уметности, просвете и речи српске. За веће трговачке послове било је неколико великих ханова; то су биле велике зграде са више оделења, за дневно бављење, преноћиште и за склањање кола, стоке и еспапа. Оделења за трговце беху са столовима или

миндерлуцима, а друга само са огњшитем на средини за рабаџије, кочијаше који би крај ватре по целу ноћ преседели, а многи би у својим колима сву ноћ преспавали. У то време у Београду били су велики ханови ови: „Поливаков хан" у Кнез Мкхајловој улици, где је данас зграда Првостепеног Суда; други је био „Турски хан", гда је данас „Хотел Империјал"; трећи је био на Батал-џамији, негде око данашње зграде Народне Скупштине; четврти је био испод старе Државне Штампарије у Поп-Лукиној улици, звани „Далачуров Хан"; пети је био на Малој Пијаци, где је данас хотел „Бристол", звани „Ковачевића Хан'" а доцније „Параносов". Тај Ковачевић, био је страстан бињеџија, имао је снажне, луде коње. Често би појахао коња уз ондашње стрмо брдо, доцније „велике степенице", од данашње Царинарнице па до „Хотел Национала". Томе подвигу чудили су се онда и Срби и Турци. У оно доба прва пијаца беше пред данашњим Универзитетом. Она не беше велика и доцније је преместише на Теразије, између данашње „Москве" и „Касине". После више година вратили су је на старо место код Универзитета, где је до после рата била. Остали тадашњи Београд имао је доста тесних, кривудавих сокачића, са неравном и џомбастом калдрмом. У то време фењера је по сокацима само у главним улицама и по чаршијама било. , Фењерџија је сваке мрачне ноћи кретао у варош, носећи у руци канту гаса и о рамену кратке мердевине. У први сумрак почео би лампе пунити петролеумом, прстом би очистио гарави цилиндар, фити!љ усекнуо и запалио га. Док је трајало гаса у лампи, дотле је лампа горела. Окна на фењеру беху често разбијена од ветра и кише, и чим би ветар дунуо лампа би се угасила, аа улици мрак настајао и за то нико није одговарао. А какву је Београд имао воду за пиће и другу употребу у оно време када је имао свега десет хиљада становника? У кућамаван вароши беху бунари у авлији или башти, а у центру, пошто није било бунара, трговци и занатлије имали су нарочите момке који су доносили воду са оно неколико чесама у вароши, које нису могле подмиривати сву потребу грађана. Навала при точењу на чесмама била је доста јака, да су свакодневно, услед чекања на ред, биле честе свађе, туче, лупање судова: тестија, ђугума и бакрача. Сиромашнији сталеж трошио је савску и дунавску воду. Нзу су доносиле такозване сакаџије на двоколицама. Сака је била једно углављено буре од 3 до 4 акова, и плаћало се грош од саке. Та се вода пила и за прање трошила, а свака кућа је имала још и по једно буре у које се сакупљала кишница. Пошто се стари Београд налазио на каменој и безводној стени, то су чесме биле снаб-