Општинске новине

388

Београдске општинске новине

деване водом старим турским водоводом са булбудерских извора и са Екмеклука, али воде ипак није било довољно и лети се много кубурило. Чесама је било свега осам на броју: Чукур-чесма у данашњој Добрачиној улици; Сака-чесма испод Јованове пијаце; Циган-чесма на Дорћолу; једна у Скадарској улици; Тоскина чесма испод данашње Држ. Штампарије у Поп-Лукиној улици; једна код Саборне цркве, уз саму зграду београдског Читалишта; а највећа и најлепша беше Делиска чесма. Делиска чесма била је на углу данашње Кнез Михаилове улице и Вука Караџића. Она је била на углу једног пространог квадрата, који је обухватао простор од тога угла до угла Кнез Михаилове и Краља Петра улице, даље до угла прекопута Народне Банке и Џокеј-клуба. На томе простору биле су до Карађорђевог ослобођења Београда турски коњаници „делије". Нзихов конак био је на углу Краља Петра и Кнез Михаилове улице; у њега се по ослобођењу уселио Карађорђев Правитељствени Совет и тај терен звао се Карађорђева башта. Делиска чесма, која је првобитно имала облик једног округлог турбета, била је на самом углу тога простора који је био ограђен високим каменим зидом — каменом из Таш-мајдана — и како је имала чесменске луле са свију странз могли су и делије из њихове баште да точе воду, као и грађани са улице. Доцније, при првој регулацији Кнез Михаилове и Караџићеве улице, линија имања померена је да би се улице прошириле, и чесма је била остала на средини раскршћа. Служила је и даље као чесма, сада са свију страна грађанима. Доцније још, кад је саобраћај повећан и уведен водовод, онда је та чесма турбе порушена, а чесма пренета на угао имања данашње Академије Наука. Та је чесма до недавно постојала и увек се звала „Делиска чесма". Осма и последња чесма беше на Теразијама пред кафаном „Москва". Нзу је Кнез Милош подигао 1860 год., а која је при регулацији данашњих Теразија пренета у Топчидер. Пре ове чесме, на Теразијама, турски водовод имао је своје цистерне на највишој тачци ондатдњег Београда, а то је на Теразијама. Ту је довођена вода у неколико- великих земљаних цистерни, и одатле распоређивана за поједине чесме београдске. Те цистерне беху повисоке, уске куле, хват широке и два хвата високе. Оне су се већ тада звале „теразијама", јер су на неки начин вршиле размеравање и расподелу воде за поједине чесме. То турско име остало је и данас за то место: Теразије, —- а било мерило воде! Али да се вратимо на нашу Сава-махалу. Преко пута од џамије и хана „Лимана", шспод брега који је водио ка Варош Капији, био је ред кућа и магаза са ћепенцима трговаца и занатлија Срба и Хришћана. У једноме од

тих дућанчића, код чувеног Бакал-Мите, скупљали су се угледни Срби, а била је ту и Грка и Цинцара, обично при поласку кућама на ручак и вечеру. Уз анасонлију и горку пелењачу мезетиле су се киселе паприке и разговарало о трговачким пословима. Ту су преко сензала Срби долазили у везу са Турцима из хана „Лимана'", са босанским беговима и београдским Турцима, трговцима „Ерлијама", јер Србима и Православнима у хан није било дозвољено ући, док их неко отуда нарочито не позове. Међу осталим трговцима Србима долазио је ту и (Познати магазаџија, већ у годинама, човек угледан, напредан, нових идеја, за оно време чак довољно и просвећен, мој дед по оцу, чича-Никола Јосифовић, који је становао нешто мало даље, у ондашњој Савској, данашњој Карађорђевој улици. Улице су у томе крају биле ужасно нечисте, пуне паса и свакојаких отпадака. Међутим, по српским кућама беше узор чистоће. Све је мирисало по одајама на босиљак и суво воће. Свака авлија била је ограђена високим зидом, јаком дрвеном капијом; у авлији беху баште пуне цвећа, а нарочито шимшира и бршљана. Кућа мога деде, као и свих осталих бољих газда беше „на бој" сазидана, лаком грађом, од бондрука, чатме. Доњи кат, приземље, био је за дневно становање ; а горе на спрату собе су одржаване врло чисто и уредно, увек спремне за госте и велике празнике. Када се горе дође, обућа се пред собна врата изује и у собу се тихо, у чарапама улазило. Патос по собама био је жут као лимун, застрвен сиџадетима најлешпих шара, а око зидова били су ниски миндерлуци са вуненим шиљтетима, покривени ћилимима дивних боја; уза зид су били наслоњени вунени јастуци од црвене чохе. Собе беху бело окречеве; таванице од бледо жутог необојеног дрвета, вештом руком копаничара урезане; на прозорима од „ћерчели" или „саде" платна завесе, окачене на дрвеној танкој шипци, на чијим крајевима биле су златом вараклајисане дрвене лопте. У ћошковима соба били су дрвени необојени долапи, за оставу рубља и постеља. Више јастука горе, око целог собњег зида, дрвене полице, а на њима поређане крупне дуње, које даваху нарочити мирис целој чкући. Иза дуња, на зид наслоњени беху цинкани тањири, калајлије и синије, санови и тасови, чиније и тепсије, па ибрици и филџан шољице, све од туча, бакра или цинка, па се сија као злато или сребро. Иза врата пошироки бакарни леген, у њему повисоки цинкани ибрик или широк џугун пун воде, а преко њега пребачен шарен пешкир за брисање руку. У углу собе аршин висок, широког постоља, бакарни чирак, и у њему углављена повисока воштана свећа за велике празнике или