Општинске новине

10*

Три виђења Свете Петке

389

када гости дођу. По собама ретко где беху фуруне, већ се зими грејало мангалима. На зиду је била икона домаћега свеца, пред којим гораше по цели дан кандило. Рам иконе био је украшен пешкиром, златом везеним врбиним гранчицама и неким цвећем. Под иконом стајала је кадионица на малој поличици. Ту је била и китка сувог босиљка за кропљење, станкленце Богојављенске водице; ту су биле и дедине ћилибарске бројанице, донешене са хаџилука. Нзих је само недељом и празником носио деда, кад у цркву пође. У другој соби, застрвеној покровцима, налазио се дрвени разбој за женску чељад, за ткање разног платна. По кућама постеље ретко су се виђале, одрасли спаваху на миндерлуцима, а млађа чељад спаваше на патосу. Душеци се увече распростирали и младеж, деца, после ваљушкаша и играња, слатко би заспала. Предсобље, окречено жутом бојом, патосано обојеном црвеном циглом, било је застрто мутавџиским покровцима од козине. Степенице, које на спрат воде, биле су дрвене, пажљиво орибане, жуте као смиље, шкрипе кад се по њима гази. Доле беше кујна — мутвак; ту је велико пространо огњиште, широк оџак за сушење меса, из оџака вириле су гвоздене вериге, и на њима бакарни бакрач пун воде. На огњишту био је и гвоздени трокраки саџак, и под њиме целога дана горела је ватра. Са стране био је гвоздени сач за печење хлеба. До мутвака ћилер-сарачана за разну оставу; до овога већа соба за дневно бављење одраслих и деце. Пред кућом у авлији дрва, воћке, цвеће, шандуд и дафина; од капије па до куће пун османлук разног грожђа, нарочито Скадарлијке и Пловдивке; авлија је била зидом ограђена, а капија у зиду покривена стрехом ћерамиде. Капија је била од храстове грађе, јаким гвожђем окована и по цео дан затворена. Када акшам дође и падне први сумрак, на дућанима спуштају се ћепенци, опусте сокаци и сваки граби својој кући док мрак није пао. Тада се капија још боље закључавала, а где браве није било гредом се замандаљивала, и тада је домаћин у кругу своје породице, јер у подне ретко да је кући долазио, готово свечано, као да је неки празник, вечерао. Домаћин се прво изује, опере руке, затим се сви око софре сакупе и најмлађе мушко дете очита „Оче наш". Сви се крсте, оцу и мајци се рука љуби, а затим поседају. Оцу се донесе једно шише љуте или анасонлије, и отпочиње вечера. Како у свакој кући не беше столова, ручавало се на ниској софри, два педља од земље високом постољу, округлој и од дрвета начињеној. Сви седају по источњачки, подвијених ногу. На средини софре већи је чирак са лојаном свећом. Отац и мајка добијају нож и виљушку са плеханом кашиком, а сви остали дрвене кашике, којима се

сва јела служила. За време вечере био је мир, разговарати се није смело. По свршетку обеда сви устају, прекрсте се, старијима се понова рука љуби и челом надланица додирне, као знак великог поштовања. Старији су остајали још мало за софром, млађи су одлазили да спавају. Ноћу се из кућа, без велике невоље, није нигде излазило. Устајало се веома рано, у прву зору. После умивања, помолило се Богу, а затим пила врућа црна кава са туцаним орасима. После тога сви су полазили на рад. Сви трговци и занатлије устајали су врло рано, пре зоре, да би само што п били код својих магаза. У томе раном устајању била је читава утакмица! Све комшије из чаршије утркивале су се ко ће пре доћи у своју магазу, отворити је, па затим пробудити најближег кавеџију и тражити да му што пре скува каву. Целога дана би се, после тога, у чаршији хвалисао као раноранилац, јер је то за њега било као нека врста одлике: „Данас сам ја, ево, пре свију вас, пробудио нашег кавеџију и посркао први врућу кајмаклију!" Када отац у суботу увече из дућана кући дође, донесе обично нешто увијено и предаје матери да деца не виде. Сутра дан, у недељу, када се отац из цркве врати, донесе нафору, за нану, даду и друге одрасле; и онда мајка дели садржину онога фишека од синоћ, у оно време најпожељније посластице: суво грожђе са бадемом помешано. Неки пут, недељом или већег празника, скупљала се родбина и комшије код мога деде на ноћно посело. Ту се песмом, игром и шалом кратило време. Около на миндерлуцима седели су стари и весело гледали младеж кака се забавља. Пила се црна кава, хладно вино и грицкало суво месо и леблеблије до дубоко у ноћ. При поласку кућама, морало је најмлађе чељаде са малим фењерчетом напред, пред свима да корача, јер уличних ферења ту не беше, а неравна и излокана калдрма у мркломе мраку за пешаке бејаше доста опасна. У једном крају своје куће, на горњем боју, имао је деда чардак, као неку „ћошку"; омиљена му је била ова диванана. Са тог високог доксата широких пенџера, пуцао је диван изглед преко башта и кућерака на Саву, од увек плаве Авале до оштрих линија и некако суморне београдске тврђаве на ушћу увек зелене Саве у плави Дунав. На том чардаку волео је мој дед да проводи дуге сате, кад за трговину није било време, и ту да чита, пошто је писмен био, онда сваком недоступне дебеле свеске Српског Ученог Друштва. Дуго у ноћи морало је неко чираче или дете из куће, а најчешће мој отац М илз Нј као најмлађе дете, да поред њега дремајући и климајући главом седи, и док он чита, да сваки час фитиљ са свеће лојанице мумаказама усекњује, јер је лој брзо сагоревао, а