Општинске новине

Прилози за историју Веограда

401

ову групу неустрашивих бораца у враждама са. циганмалцима красили су: Воја Рашић; Властимир Николић; Васа Ђорђевић; Божа и Милен Илић, Ћирацини унуци, а Магини синови: Мицко Аврамовић, син Вељка, баштована и др. Уз школу је овај упражњавао и очев занат док најзад није сасвим пришао занату, оставивши школу занавек. Од старијих треба споменути: Милорада Антулу, Васу Ђему, Мику Ивковића и Миту Петраћевог. Од млађих: Миту и Драгог Антулу и Перу Талетовог. Васа Ђема је играо на позорницм београдског позоришта и не без глумачког дара. У кући Моше Мевораха, у Јеврејској улици, о фашанкама „изигравао" је (како се онда говорило) Васа Ђема како је Давид убио Голијата. Ми други, који нисмо имали части да будемо гледаоци, постарали смо се за то на овај начин. Пели смо се на цокле и руком придржавали за симс од прозора и успевали да тренутак два издржимо у висећем положају погледајући на сценско збивање. У то време између Срба православаца и Јевреја било је дружељубља и срдачних пријатељских односа. О благим данима чиниле су се узајамно посете нарочито у трговачким кућама. Везани трговачким пословима они су често бивали заједно и за трпезом. Начин живота уопште био је врло примитиван, али је у дружбама породичним било више простосрдачније блискости но данас, За нас децу било је изванредно уживање, например, да нас старији наши потрпају у таљиге и повезу на Ладну Воду. А Ладна Вода (по неким Вилина) имала је нешто чаробно у себи. Све у простоти а као> у „ царству снова", мирисно, опојно. Баштована са долапом. Ту је купус, кељ, и сва зелен за кухињеку потребу. Ту је кукуруз. Ту су витки јабланови. Шипраг који се продужује све до дунавске обале. Сада је на томе месту имање Недељка Савића, индустријалца. Та вожња коштала је само пола динара! Можда је тешко веровати, али је тако. У колима сено, збијено у облику два седишта: предње и задње. Уз таљигаша седну двоје мање деце. На седишта се баце две поњавице. Позади преко шарага, обавезно, сиџаде тако да већи део тог сиџадета буде у висећем положају да би као украсило таљиге, јер покрива отворена места на шарагама и скрива сено које би иначе'ругобно провиривало кроз те отворе. Све је у журби док се не пође. Спреми се у дрвеном застругу, јело од зелених краставаца, насечених на колутиће и преливених киселим млеком. Па ђувече и даље салата од печених бабура, паприка са сирћетом и белим луком. И наравно, стакленце ракије и која флаша вина. За св;е време вожње све се то држи у рукама. Пут се чинио дуг, мада је растојање од Петраћеве баште па до Ладне Во-

де било једва око 300—400 метара! А Петраћева башта је била на простору у Душановој: улици између Љубичине и даље Страхинића бана све до иза Добрачине па до Доситијеве улице. Дзкле, простор између четири споменуте улице. Од Петраћеве баште па до Ладне Воде није било ни једне куће, Све саме баштоване и долапи. Коњ, запрегнут, унаоколо иде око завртња и вуче, покривених очију. Држе га у обмани као да иде далеко. Кад из радозналости наше, дечје, паде једанпут питање: зашто сте му крпама покрили очи? — слуга баштовански дрекну: Ајде бре! Да му се не заврти мозак... Дорћол је онда имао и кафане нарочитог карактера. Талетова кафана чувена по господству своме. Још је она на месту:где се укрштају улице Душанова и Краља Петра, само са новим називом: Дарданели. Љуба Михалаћева каже за Талетову кафану да је била једна поједна. То је њен израз за нешто оделито и на добром гласу. „Мој човек (место мој муж. Тако се онда говорило) — говори она даље — и Никола Попче и Никола Вуловић и Михалаћ, звани ,,лепо дете" били су у својству дооћолске господе редовни посетиоци ове кафане". Па Пивни извор, такође отмена. Налазила се у Краља Петра улици на месту где сада ову улицу пресеца улица Страхинића бана. Ту су се приређивале забаве, игранке, балови и обавезно такозвани школски балови. Друштво виђено, од реда, звано позивницама. У то воеме играли су се лац!с и кадрил. Душа у извођењу ових игара био је Б. Ђуричић, млад човек трговачког реда, симпатичан, жив и еластичан. Омладина и ђаци у доба на крају свога школовања имали су приступа и примани радо на ове приредбе као виђени. Они су били своје врсте зачин и по њима је обележаван карактер отмености. Ћир-Маркова кафана је у Душановој улици на месту где је доцније подигнута и до извесног времена постојала Друга Београдска Пивница. Сада је у тој згради Трећи кварт. Ћир-Маркова кафана је била мрачна и некако подоумаста — ако се овај израз може употребити. Ћир-Марко, отац Мите Мерџана, у антерији, пуши на чибук. Кафа, ракија, вино. Уз ракију целер и краставчићи кисели. Црни Орао на углу Капетан Мишине и Душанове улице. Са диоеком у средини. Послужења и све као у Ћир-Марковој кафани. Пред кафаном лиачдери: бели и црвени. И сада је ту. Чича-Иванова кафана сва у стилу ЦрноГ орла и Ћир-Маркове кафане. Чича Иван: у плавим чојаним чакширама. Малог ра- ^ ста и испупчених очију. Севдалија. Пуши пред кафаном. На његовом чибуку, на оном делу што се ставља у уста, ћилибарско зрно без мало као кокошиње јаје. Једва га обзине и за време пушења прави утисак као да има зубобољу. И ова је кафана била на углу Ду-