Општинске новине

402

Београдске општинске новине

шанове и Капетан-Мишине улице, преко пута Црнога ОЈ^ла и нешто испред садашњег Ћердапа ка средини улице Душанове. У њој све у знацима као и у последње две. Наравно у дирек на средини. Чича-Илија је назвао ову кафану: Кафана кот наготни дирек. Чича-Иванов син Пера, звани џамбас, чинио је читава чуда. Напије се, па с коњем у кафану! Најчешће код ЦрноГ орла. Уђе јашући и не скида се с коња! Пије вино, а коњ копа ногом и стриже ушима. Ми, деца — ту. Гледамо чудо, али обазриво: кад ће да ободе коња и нагло да окрене. Кад и то буде, јурне и до улице изобара столице пред кафаном па право на пољану код Кате Шокице, јунакиње из Дорћолских послова. Сјаше, одмота конопац с врата коњског, узме крај конопца у руке, пукне бичем и коњ потегне галопом унаоколо. То му дође као нека бра.вура ко1у треба да нарочито види и Ката Шокица. Људи у пролазу застајкују, слежу раменима, добацујући један другоме: џамбасева посла! Кафеџије сви из реда са својим оригиналним особинама. У плавим поркетским 1 кецељама. Чича Димитрије Писа у чакширама, па преко њих препасана кецеља. Изазивао је смех, тим више што је као Цинцарин рђаво склапао и изговарао речи. Кад хоће да одгони децу он само тек викне: Аде, бе! — прихватајући руком столицу колико само да заплаши. Прљаву воду од испраног посуђа сви из реда бацају на сред улице. Гости пред кафаном уживају, захвални за ту пажњу кафеџијину, који опет то ради добронамерно да се гости мало као расхладе на сушно време. С времена на време само тек видите човека повијеног са шафољочином у рукама, да износи. Стане иза лиандера и потегне водом некако унаокруг. Кад падне пљусак из шафоља, са некалдрмисане улице дигне се прашина и осети њен нарочити „озон". Остатку воде, који се намерно и срачунато задржи у шафољу, он да другу и нарочиту улогу. Зађе по столовима и ,испод ногу гостију исполива и докрајчи свој посао. За то време гости сви као по команди ставе своје ноге на пречаге од столова, захвални за пажњу проницљивог и доброћудног кафеџије... На кући Ане, мајке Кате Шокице, изразито је била испољена „ћошка" — како се звао доксад, отворен без џамова, у даскама. Ту песма и весеље. Све тече као голема река. Ту Ива Шокац, памуклијаш, брат Катин, ту великошколци и богословци. Каткад сам Ива пева., обдарен благозвучним баритоном, и најчешће у послу свога заната. Слушајући га осећате као да сеје живот... Куће ретке, ниске. Глас продире надалеко. Стари свет благосиља певача: Бог му дао свако добро!... У песмама се препева: Танка Вела, па Ката, поређена са златом, која се песмом позива да бере целер у ПетраћевоЈ! башти...

Кућа Ане Шокице била је на месту које се сада налази пред оградом куће г-ђе Славке Ј. Илићке, пред тротоаром, у Страхинића бана улици. До скора је на томе месту био тр!аг ко1 - и је одавало нешто угнуто земљиште. Иза куће те и свуда унаоколо баште у најпримитивнијем смислу. Воћњаци и травуљина. Кајсије, трешње и највише шљиве. Дрвета велика, крива, сва у камењару, а све упарложено и необделано. Ограде — плотови, зубом времена уцрњени, натрулели, на врху шиљасти. И зачудо, да нам је то долазило као симпатично, мада просто и примитивно! Без великих дудова. ретко да је која кућа била. Читава шумска дрвета. Шандуд, такође је био, ређе од обичнога. али доста видно, заступљен. Ово дрво. ова воћка, сматрала се као предани аманет од Турака. Није обнављано. Кад је које одживело свој век, друго није долазило на ред за обнову. И тако се готово сасвим изгубило у !нас. Лица која су овде напред споменута, нарочито женскиње, служила су по карактеру за пример и импоновала. Честитост и нека врста достојанства при свем том што су ове жене биле нешколоване, доприносиле су много уважавању њихову. Честитост и побожност истичу се снажно. И не само побожност V оном дисциплински црквеном смислу: ни једна од њих није била без религије, која је најлепши морални украс човеков. Малени храм св. Александра Невског, који је био онда на месту где је сада основна школа у Душановој улици, био је свакада о богослужбама испуњен овим узорним женама. У кућама њиховим треперило је кандило пред иконом и светлост пламичка његова одражавала се у грудима њиховим и појачавала светлину њихових душа... Вера/ у Бога и вера, у људе била је потка на којој су изаткиване и све грађанске врлине. На томе поверењу међусобно су се развиЈ&ли односи пријатељства и искреног дружељубља. Мале ниске куће, разређене, беласале су се у зеленилу којим су окружене биле. Понека од њих била је са станчићем за издавањ:е.< Ако газдарица од куће оде за који тренутак до бакалнице, или са тестијом до чесме, она само каже свотој суседи: Молим те, бдди мукајет! И оде. И обрнуто: често кирајџика замоли газдарицу за исту услугу. Кућа се 'остави отворена.: на образ — како се то онда говорило... Поверћње пак у већем обиму било је за дивљење. Поверење за позајмице и поверење у 'чувању туђег новца. Све је руковођено законом записаним у срца људска. Писани закон несавесни и бескарактерни људи могу да газе и могу да изигравају- Укорењени закон, дат са животом, не да тоГ и чува и брани од искушења, од греха и недопуштености... Ево једног примера. Покрај куће Л>убе Михалаћеве живела је у споменуто доба једна престарела баба, именом Рушка. Имала је преко осамдесет година.