Општинске новине

7*

Београдско позориште у почетку свога рада

481

случају једнакости женски члан у неповољниј, ем положају због набавке гардеробе. Стога су, каже писац, „наше и сувише чуварне и штедљиве глумице презадужене, ето зашто им требају кориснице или нека и шима набавља одело позориште као и мушкима". Писац пребацује управитељу да није знао кад извесне пр&дмете треба да решава и обавља сам, а кад колегијално са другим погоришним факторима. Тако је ангажовање глумаца вршио сам без договора са редитељем; о устројству оркестра конферисао је са благајником, без договора са капелником; позоришве комаде набављао је на предлог појединих глумаца, без договора са писцем, као драматургом; а за економске предмете, које је требало да решава сам или са благајником, тражио је мишљење драматурга и редитеља. Писац овако резимира последице оваквог рада управитељевог: „Управа позоришта у завади је, или бар није у искреном споразуму нити са управама оба друга народна позоришта, нити са својим сопственим члановима; дакле нити је безбедна споља нити изнутра. Чланове своје, једне је сувише осмелила, друге сувише огорчила. Нестало је уважења управитељевог; нестало је вере и поверења у његову увиђавност и правичност. Нестало је реда, праве воље, полета и одушевљења; а то је душа вештачком заводу. Ледени дах управе смрзава глумца, а глумац смрзава публику. Наступила је у последње доба и светска новчана криза, од које се највише бојати; јер позориште је свагда мора прво осетити. Нашем свету позориште још није постало потребом вишег духовног живота, оно му је још нека врста луксуза. Противници и непоуздани пријатељи позоришта употребиће ову прилику да докажу, да позориште није за нас. За рушење има код нас на жалост и сувише руку: мало их има за зидање." Напослетку писац каже да би радикални лек за оздрављење позоришта био не толико у промени особе управитељеве, колико у промени начина којим је управа до сада вођена. Нова управа, да би била јака, мора да има: савршено поверење владе; ванредну помоћ за попуњавање дефицита, који је неизбежан и довољно времена за нужни преображај позоришта. Нова управа мора, каже писац, даљу своју снагу да тражи: у лојалном и отвореном понашању према загребачком и новосадском позоришту; у отвореном и лојалном понашању према позоришним члановима; да приступи ревизији особља; редукцији позоришне капеле; да изради статут за пензије; да уместо новишавања плате заведе систем хонорара; да

заведе књигу за заслуге и кривице; да уведе бољи ред и надзор у новчаној струци. Најзад, завршава писац, управа ће заиста да буде јака онда, када буде: „озбиљна, усталачка, себи доследна, лојална, увиђавна, праведна, безпристрасна; кад буде и сама тврдо веровала у будућност народа и у будућност позоришта." * Из излагања писца овог меморандума, Јована Ђорђевића, види се да је Народно позориште у Београду одмах у почетку свога рада наишло на тешкоће, дбшло у врло тежак положај, и да за овакво стање кривица лежи највише до управитеља Ђорђа Малетића. Верујемо да је писац, као човек који је толико радио за позориште, био објективан, да је овако строго и неумољиво осудио рад Малетићев само зато да би спасао установу која му лежи на срцу и помогао да изађе на прави пут; али верујемо исто тако да ни сва кривица не пада на Малетића. И сам писац признаје, на једном месту у меморандуму, да је Малетић имао најбољу вољу да одговори задатку који му положај намеће, али у томе и јесте ствар да он није био дорастао томе задатку. Јер није довољно бити песник и естетичар, као што је био Малетић, који се тек доцније афирмирао као позоришни писац, па бити способан за вођење овакве институције, која је тек у почетку свог развоја, и где треба не само знања већ искуства и умешности да се све радне силе и снаге, — од којих зависи успех позоришта, а које су често тако хетерогене и дивергентне, — доведу у хармонију, да сваки точак ове компликоване позоришне машине функционише као подмазан. Малетић је то могао утолико мање што је имао да врши и другу једну дужност, дужност управитеља гимназије, а по Ђорђевићу њему је била милија ова последња дужност. Зато сматрамо да највећа кривица лежи до оних који су овакав избор учинили и пропустили да Јована Ђорђевића као искусног позоришног човека и који је дужност управитељску већ вршио, утврде у том положају, и даду му могућности и времена да ову младу установу постави на чврсте темеље и да јој директиве за сличан рад у будућности. Али, Еггаге ћитапит ез1. То нека буде оправдање и за Малетића и за оне који су га довели у такав положај, као и за све оне који су на том положају грешили, а таквих је било, на жалост, још дуго и дуго после Малетића. Боса Радовановић