Општинске новине

484

Београдске општинске новине

замене гвозденим. Одлучено да се купи 100.000 кв. метара. Иако је земљиште набављено, припремни радови за| уређење гробља ишли су споро. Министар унутрашњих дела Никола Христић вршио је притисак на општину и 1 јула 1883 наредио да се од 14 јула исте године не сме вршити сахрањивање у Старом Гробљу, сем оних који имају зидане гробнице. Општински одбор је 2 јула 1883 тражио да се тај рок продужи из разлога: 1) Земљиште још није нивелисано; 2) План за капелу није израђен; и 3) Пут до Гробља није начињен. Продужење се само собом наметало. Општина је била у апсолутној немогућности да изврши наредбу министрову. Ипак, чинила је све што је могла. Лицитација за насипање друма одобрена је 31 маја 1884 по 4.50 дин. од кв. метра. Даље 16 августа 1884 Одбор је решио: Да се на Гробљу направи привремена капела и кућица за чувара. Да се између парцела за сахрањивање направе путеви и путање; и Да се гробље огради шанцегл са стране где је терен низак, а живом оградом где је терен висок. Пуне две године трајали су радови око уређења гробља. Земљиште је још докупљивано. На седници одбора од 24 априла 1886 одобрена је куповина земљишта и то: Од масе Коце Коцића 1144.80 мет. за 318 дин.; од Мике Антоновића 4480.50 м. за 1244.76 дин.; и од Исе Исаковића, свештеника, 6480 м. за 1800 дин. Правила за службу на гробљу усвојена су на седници од 4 јула 1885. Гробље је било дефинитивно уређено 16 августа 1886. На гробљанском питању радили су претседници општине: Живко Карабиберовић, Владан Ђорђевић и Мијаило Богићевић. У оно време, Београђани су дали гробљу име „Владановац ' и нападали Владана Ђорђевића што је гробље толико „далеко" од вароши. Међутим, највећа заслуга за инсталацију гробља на том месту припада Живку Карабиберовићу, под чијом је управом општина највеће финансијске напоре учинила да гробљанско - питање приведе крају. Гробље је почело да функционише 17 августа 1886. Тога дана сахрањена су четири

лица, и то: Милутин Данковић, дете; Момчило Т. Стојковић, дете; Драга Стевановић, пиљарица из Панчева; и Марија М. Павловић, надничарка. До краја године свега је било сахрањено 486 лица. Све општинске управе трудиле су се да Ново Гробље уреде и требало је много времена и новаца док је Гробље добило данашњи изглед да заиста претставља украс Београда. До 1928 г. грађани су се с правом много жалили на стање у коме се је налазила улица Гетеова (Гробљанска). У мочварно време та улица је била скоро непроходна. Те и следеће године извршене су многе експропријације, улица је добила данашњу ширину и израђена је модерна калдрма. На раскрсници Гетеове и Цвијићеве улице довршен је 1929 г. бетонски мост са подвожњаком испод њега. Ново Гробље служи својој сврси пуне 53 г. и сада, када је ћотпуно уређено, озбиљно се мисли на стварање другог гробља, јер садање може да служи још највише две године. У изгледу је да ће четврто по реду београдско гробље бити у Маринковој шуми. Пошто се Београд нагло шири и становништво му се умножава, то би се после 50—60 г. морало мислити и на стварање петог гробља. Лли, тада ће бити и друге прилике. Прекопавања и Крематоријум ослободиће наше потомке после 60 г. те бриге и гробље у Маринковој шуми, ако тамо буде измештено, остаће можда за вечита времена. Садање Ново Гробље, када се буде створило ново — четврто — може једним делом да служи за сахрану великана, а остатак терена да се постепено претвара у парк. То би било наидеалније и најлепше решење и не би био први случај да се парк налази на месту где је некад било гробље. Парк на Топличином венцу, и Академски парк пред Старим Универзитетом налазе се на некадањим турским гробљима. Зграда Народног позоришта саграђена је на месту где је раније било турско гробље. Старо Гробље код Маркове цркве у блиској будућности такође ће бити претворено у парк. И ништа неће бити необично кад и од Новог Гробља постане парк. Живот иде својим током. Трагови прошлости нестају и за будуће генерације они ће бити само сећања од историског значаја. Д. Ј. Ранковић