Општинске новине

Сто година законодавства о општинама*

Општинска организација у Србији датира од Закона о устројству општина који је донесен 13 јула 1839 године. Пре тога закона општине нису постојале као правне установе. На њих се почело мислити тек онда када је у Србији дорастао нараштај који више није хтео да трпи самовољу Кнеза Милоша и апсолутну правну несигурност која је произилазила из те самовоље. Србију је, најзад, требало организовати на тај начин, што би се Кнез ограничио Уставом а приватни живот обезбедио законом. И, разумљиво, чим ое приступило, у духу новог схваташа, организовању државе, морало ое доћи на идеју о најмањој управној јединици, дакле о општини. Сретенски устав, у своме друшм члану, прописује да се Србија дели на окружја, окружја на срезове, а срезови на општине. Као основна управна јединица општина је поменута и у Уставу од 1838 године, са том разликом што се сада самим Уставом ствара, у свакој општини, суд, коме је прецизирана надлежност. Законом од 13 јула 1839, који је идуће године допуњен „уредбом о избирању кметова, њиховој плати и дужностима", општина је постала правна личност са својим властитим органима. У Београду, који једино спада у општине прве класе, и осталим варошима, које долазе у општине друге класе, општински органи су примирителни суд и „обштинари", подразумевајући под овим изразом огпптински одбор. Сеоске општине, које долазе у трећу класу, имају само примирителни суд, но кад се буде радило о разрезивању данка и приреза, закон наређује сазивање „по досадашњем обичају потребно число кућни старешина". Општинске органе бира Општина, дакле нека врста збора. О начину избора „обштинара" не говори се ништа ни у закону ни у уредби. Ова, међутим, прописује за кметове да се њихов избор врши у присуству среског начелннка и по његовим упуствима. Никакав ценз није предвиђен ни за вароши ни за села. Ни у закону ни у уредби ништа се не говори колико траје мандат кметовима и општинарима. Једном изабрани они су, у погледу трајања мандата, у главном зависни од државне власти, среског и окружног начелника.

* Предавање одржано на Краткоталасној радио станици 24 септембра 1939 године поводом стогодишњице првог Вамона о општинама у обновљеној Србији.

Примирителни суд састоји се из главног кмета, као претседника, и два помоћника, као чланова суда. У Београду, на челу примирителног суда налази се Управник вароши Београда, а општинска управа носи званично име „Управитељство вароши Београда". По закону од 1839 примирителни суд обавља у главном државне послове, и то судске и полициске. У првом случају, он стоји под Окружним судом, у другом случају, под среским начелником. Нзегова улога у самоуправном животу је непреЦизирана у закону. Обзиром на околност да одбор, т.ј. скуп општинара, нема свој апарат који би извршавао његове одлуке, примирителни суд је, у неку руку, У1а 1ас1:1, извршни орган општинске самоуправе. Самоуправни послови у општини стављени су у дужност одбору. У Београду, „обштинара" има 32, а у другим варошима њихов број је фиксиран од 8 до 16, према величини вароши. Што се тиче њихове надлежности, закон одређује да ће се „дјела која се цјеле обштине, њене ползе или штете тицало буду, свагда са сагласијем обштине, у лицу обштинара предузимати и окончавати". Ту долазе плате чиновника и служитеља, смањивање или 'повећање броја чиновника, набавке, продаје, подизаше зграда, издавање под закуп општинских добара, „определеније издатака новца из обштинске касе, прегледање данка, приреза, и томе подобно". Како ће „обштинари" доносити одлуке по свим овим пословима, кад су те одлуке извршне, чијем надзору подлеже, закон ништа не каже. У њему нема ни речи о општинским финансијама нити о општинском буџету. Њему је био циљ, не да организује општинску самоуправу, већ да организује примирителни суд за отправљање државних послова из области судства и полиције. Тако непотпун у сваком погледу, закон од 1839 остао је на снази пуних 26 година. Његови резултати нису ни из далека били на висини. Један одличан познавалац тога доба тврди, да „Обштине нису показале скоро никаквог напретка; нису подигле ни једну грану народне привреде; биле су немарне у одбрани општинске шуме и земље, неуредне у рачунима итд." Нови закон о општинама, за којим се осећала велика потреба, донесен је, после темељне студије, 1866. Овим законом ударене су основе на којима се доцније развијала ор-