Општинске новине

618

Београдске општинске новине

снива се инвалидски фонд а јавља се и приватна иницијатива као Друштво за помоћ сирочадима. Међутим крвне задруге постепено нестају, све се више појављује иникоштина и осиромашење и све већи број сељака без земље и бескућника. Индустрија се постепено развија а с њом и најамно радништво. Државна служба сматра се као најбоље осигурање и сваки школован човек гледа да дође на „државна јасла". Један од најнапреднијих социјалних закона је Продановићев закон о радњама, којим се врло добро уређују односи радника према послодавцима. У таквом стању нас затиче светски рат. Светски рат је из основа уздрмао све односе у свету. Поред огромних потреса и промена и економских криза, створена је маса акутних питања, која су и пре рата постојала али никад у тако заоштреном облику. једно од тих питања било је и социјално питање државне интервеницје, која ставља држави у задатак решавање једног великог броја социјалиих задатака: социјално осигурање, уређење односа између радника и послодаваца, инвалидско питање и питање заштите деце. Сва ова питања покушавају државе са више или мање успеха да реше. Држава и општине морају да приме многе социјалне задатке и да оснивају) разне социјалне установе и поред свега тога оне су недовољне да укажу пуну помоћ свима оскудним и сиромашним. Други делови српско-хрватског народа који су били под Аустро-угарском, делили су судбину поданика тих држава и за њих је важило исто и политичко и социјално уређење, у Средњем веку феудално! а доцније оне одредбе о помагању сиромашних! и оскудних, које су у тим државама доношене. При општинама постојали су сиротињски столови и сиротињски отац, који се старао о сиромашнима. Општине су давале извесну материјалну и другу помоћ. Ванбрачна деца сматрана су као незаконита, постојала су находишта за такву децу, или су остављана потпуно својој судбини, која ни мало није била за њих повољна. Сиромаси су били упућени највише на прошњу. Болница је било врло мало и оне су биле у врло бедном стању. „Шпитали" су више уливали страх, него што су били места где су болесни налазили негу и лечење. Противу зараза — колере, куге и др. епидемија, завођени су карантини — станице где су људи прелазећи границе из једне државе у другу, морали остајати извесно време на посматрању (обично четрдесет и један дан, отуда и назив). Лечење је уопште било примитивно и недовољно. Сифилис се ендемично ширио, нарочито преко јавних кућа. После ратова је владала глад, заразе и алкохолизам и велико осиромашење народа, јер су у ратовима читави крајеви били опљачкани и опустошени.

Рационална организацкја социјалне помоћи сиротињи. Као што смо видели из целокупног предњег излагања, питање рационалне помоћи сиротињи врло је сложено и према томе зависно од безброј других чињеница. Пре свега мора се утврдити чињеница да сиромаштво као социјална економска појава није нешто што би апсолутно морало да постоји и што се не може избећи и отклонити. Јер, данас не постоје оне економске и друге тешкоће, које су раније постојале, а које су условљавале оскудицу, па дакле и сиромаштво, а које су биле као што смо видели: стварна оскудица у храни (нарочито у неродним годинама), недовољна саобраћајна средства, нерационална привреда, несразмерно умножавање људства према могућностима умножавања сретстава за живот и других потреба. Напротив данас постоје сви услови да буде довољно свих потреба за живот, свима људима: на првом месту хране као и свих индустриских производа и сировина, које су зато потребне, благодарећи све усавршенијим методама рада, машинама и научним тековинама. Свакако и данашњем друштву, са данашњим друштвеним уређењем много је стало да се умањи број оскудних и сиромашних из чијих се редова регрутује највећи број прво незадовољних, а затим оних који стварно падају на терет друштву, као што су многи социјално слабији, незапослени, инвалиди, болесни, прерано онеспособљени за сваки рад и уопште. непродуктивни чланови друштва. И као што смо видели, чинили су се, и чине се, многи напори да се бар донекле ублажи судбина оскудним и сиромашним. Данас, осим могућности радикалних мера постоје и примењују се и палијативне мере. И те мере могу да буду више или мање рационалне. Као директива може да нам послужи наша подела социјално слабијих према узроцима њихове слабости — која за собом повлачи и степен њихове оскудице, а против које имамо да се боримо и да је смањимо. Потребно је у социјалној политици схватити све чланове једне заједнице, било општине или целе државе, као једну целину коју треба организовати за привредан рад. Тако схваћена социјална политика имала би да постави себи за задатак Да у тој заједници буде довољан број рађања, ради опште обнове и умножавања становништва и тиме општег јачања, али да се у исто доба смањи и емртност, јер велика смртност, нарочито деце и младих који још нису постали привредно способни и корисни чланови заједнице, падају на општи терет. То исто важи и за морбидитет, оболевање. Сваки болесник преставља један општи губитак времена — радног времена, самог болесника и времена које се употреби за његову негу и лечење, као и сретстава за негу и лечење