Општинске новине

3*

Сиромаштина нашег града Београда

517

(отрока) као и друге тадашње државе. У историји Срба од Јиричека стоји: „Владаоци и свештенство дужни беху да се старају о сиротињи. Биографи хвале Немању да је штитио беднике, слепе, узете, неме и сироте. Он је откупљивао дужнике и ослобођавао робове. Свети Сава је своје верне поучавао у проповедима да гладне нахране, бескућнике да примају на конак, голе да одевају, удовице и сирочад да штите, робље да искупљују и пуштају на слободу (Данило 97. 108. 111. 121 Јиречек, Историја Срба 74). Лекара је било само на дворовима владалаца и властеле. У случају потребе лекари су довођени са стране из Дубровника и Италије. При манастирима су биле мале болнице. У призренском манастиру било је само 12 постеља с наређењем да се примају и кљасти и богаљи. Углед манастира и цркава је растао ако би се излечили тешки болесници. У Средњем веку у Бугарској, Македонији и Босни била је јако раширена секта боГумила — бабуна. Од нарочитог су интереса социјална начела и уређења ове хришћанске секте коју су и црква и држава страховито прогонили, као највећу јерес и бунтовнике. Богомили су проповедали да су сви људи једнаки, да земља не може никоме припадати ко је не ради, да не може бити ропства ни великих поседа, да су сви људи браћа и да се не смеју међусобно убијати. Били су против свих верских обреда нарочито крштења деце, као и против икона и раскоши у црквама. Одбијали су да носе оружје и да иду у рат. Тврдили су да су они прави и добри хришћани. Наравно да је тадашњи управљачи нису допуштали да се шире такве бунтовне идеје. После пропасти националне српске државе, за владе турске, економско и социјално стање није се много променило. Месго српских владара и властеле дошле су турске власти. Српско племство се или потурчило, и постало турске спахије или је пропало. Феудално уређење задржали су и Турци. Ранији отроци опет су били робови а сељак је постао кмет и чивчија, плаћао агама и беговима (племићима) десетак и шестину. Крвне задруге су се одржале и оне су и у то време вршиле своју социјалну дужност и старање о деци, старима и болеснима. Ослобођење Шумадије .-начило је излаз из пуног Средњег века (феудализам) и улаз у нови економски поредак. Сама буна на дахије била је не само национална-политичка, већ и економска-аграрна револуција. Сељак није имао земље — земља је припадала агама и беговима — односно султану. Аграрно питање је решено, просто и потпуно: побуњени сељаци, кметови и раја, узели су земљу иоју су дотле обрађивали, а са земље отерали дотадањег господара. У песми „Буна на дахије" народног песника и

историка Вишњића Карађорђе вели: „Сваки свога убите субашу", пресуда истина крвава али праведна. И дојучерашња раја постала је власник земље. Народа је било мало, насеља ретка, земље и сувише. Сваки је заузимао колико је могао да обради — наравно на најпримитивнији начин. Сељак више није морао да даје ни трећину ни десетак, али је давао нови државни данак, који често није био много сношљивији од старих дажбина. Постао је господар земље, али не увек и господар свога производа и труда, јер су нови народни господари често желели да по угледу на старе турске господаре, раде исто што и они да грабе земљу, да оглобе и да врше насиља. Томе сведоче разне сељачке буне у Шумадији, Абдуле, Мелентија, Ђукића, Симе Марковића, Добрњца, Милоја Ђака и друге, које су све крваво угушиване. У новој српској држави све је још било примитивно, па и почеци социјалног старања. Прва брига је била чување народног здравља, лечењем су се бавиле видарице, врачаре и бајалице, записе су давали оџе и попови и читали народу молитве (масла). Тек доцније се јављају хећими (самоуки турски лекари) и најзад школовани лекари, који су долазили на позив Кнеза Милоша и других војвода, највише из Аустрије и Италије. Ради заштите од зараза (колере и куге) установљавају се карантини и контумаци на граници. У народу се ширио и алкохолизам као и разне друге заразе и епидемије. Почињу да се подижу прве болнице, али је све то било и сувише мало према потребама. И тек постепено подизале су се нове болнице у већим местима, и умножавао се број лекара. Године 1888 Др. Владан Ђорђевић доноси нов санитетски закон, који је за тадашње прилике био потпуно на висини, установљава се санитетски фонд из кога се подижу болнице и лечи народ, нарочито од зараза. Овим законом биле су предвиђене и многе напредне, хигијенске мере. Народ ипак живи још врло примитивно. Нзегова економија је исто тако примитивна и нерационална. М:еђутим потребе и државне и општинске, све су веће и почиње, поред глади за земљом, да се умножава и народ и осећа се велика потреба за новцем. Јављају се зеленаши и „пауци". Против овога државне власти траже лека и оснивају се окружне штедионице, управа фондова за хипотекарне зајмове, а доцније се оснивају и земљорадничке задруге, које се труде да створе сељацима јевтин кредит и да га ослободе зеленаша, али све је то још у врло ограниченом обиму и недовољно да подмири све потребе. Сељак, све до данашњег дана не може да се ослободи дуга и сталне оскудице. После првих ратова 1876—78 јављају се ратни инвалиди и ратна сирочад, а с том појавом и потреба да се њима укаже помоћ. О-