Општинске новине

520

Београдске општинске новине

санитетске установе буду свима којима су потребне приступачне и да сваки сразмерно својим приходима сноси трошкове, а да они који то нису у стању према својим недовољним приходима, буду потпуно ослобођени од плаћања. Пошто смо сумарно изнели неколико основних и руководних начела да видимо које би још установе као помоћне морале да постоје, и на који би се начин могла прибавити потребна сретства за издржавање свих тих установа. Прво је питање станова, од чије хигијенске вредности у највећој мери зависи здравље. Не само у Београду и нашим већим' градовима, већ и у највећем броју села, станови не одговарају ни најосновнијим захтевима хигијене. Питање станова у већим 'градовима могло би се решити једним великим хипотекарним зајмом на задружној основи са дугорочним отплатама (бар за 50 година)^ и добрим, .брзим и јефтимим подвозним сретствима (трамвајима, моторним возовима и аутобусима), тако да се нарочито раднички станови могу подизати на јефтиним и здравим теренима на којима би њихови сопственици могли имати и мале вртове и мале економиЈе, што би побољшало здравље, повољно васпитно утицало, дало корисно занимање и одвикавало од посете алкохолних локала. У таквим колонијама са вртовима могле би се предвидети и друге заједничке установе: народне кујне, читаонице, кооперативе а за децу игралишта, забавишта и чувалишта, за одрасле и децу купатила и паркови. Једино се не би смеле отварати продавнице алкохола у њиховој близини. Као удели задружни и отплате могли би задругари да дају и своју радну снагу (известан број надница, редовних, или као прековремени задружни рад, у виду мобе), у колико то не би могли давати у новцу. Ове хигијенске колоније имале би да потпуно замене досадашње уџерице и разне ,,мале" на периферији, па чак и у центру градова. Принципијелно би требало да сами становници тих колонија активно учествују у њиховој изградњи и администрацији и њиховом финансирању. То исто могло би да важи и за снабдевање станова потребним намештајем и другим стварима. Друго, исто тако важно питање је исхрана. Исхрана мора да буде довољна и рационална. Од становништва уопштв!, а нарочито од госкудног становништва, треба отстранити све што је штетно и непотребно а то би било у првом реду употреба алкохолних пића. У целој земљи се изда на алкохолна пића око 4 до 5 милијарди динара, на једног одраслог становника долази дакле преко 500 динара годишње. Наши велики градови утроше стотине милиона динара годишње на алкохол, док се највећи део становништва недовољно и нерационално

храни. За народну исхрану била би велика добит да се прво не троши алкохол штетан у сваком погледу по здравље, радну способност и као проузроковач већег оболења и смртности, а с друге стране спасле би се огромне количине најздравијих намирница — воћа (воћног и грожданог шећера), чиме би се општа народна исхрана поправила, нарочито исхрана деце за коју воће осим хране преставља и лековиту вредност. Зато је за побољшање народне исхране први услов одвикивање од алкохола и повећање потрошње воћа и грожђа. При томе, општа народна привреда не само да не би имала никакве штете, већ напротив имала би велике користи јер је за произвођача много рентабилније да продаје свеже или конзервирано воће и воћне сокове, него да га претвара у алкохолна пића. Кад се да могућност, нарочито сиромашном свету, да у становима са малим економијама може и самј нешто од животних намирница производити, тиме би се исхрана побољшала (живина, зелен, воће). Установа заједничких трпеза — народних кухиња, за исхрану људи без породица, и упослених чланова далеко од својих станова допринеле би великој уштеди у времену, сретствима и побољшању исхране, јер је економичније зготовити за 200—300 људи на једној ватри у једној кухињи, са сразмерно мањим бројем особља, него за исти број људи горети око стотину ватри, употребити исто толико просторија (кухиња) времена и особља. Нарочито ако би се ове кухиње оснивале на задружној основи и сарадњи (самопослуживање). Оне би биле ванредно корисне и економне. Једно преко потребно питање је снабдевање млеком, у првом реду деце. Млеко преставља најпотпунију, неопходну и релативно јефтину храну и као такво треба да се у исхрани што више троши (млеко је јефтиније од меса, јаја и многих других скупих намирница). Млекарске задруге под контролом санитетских власти најподесније су за снабдевање млеком нарочито у великим градовима. За одржање здравља важна је заштита на радд. Рад у нехигијенским радионицама, које су тескобне, без доброг осветљења, проветравања, прашљиве, са отровним испарењима, неосигуране од несрећних случајева и влажне, итд. ствара оболења, онеспособљење за рад, скраћује живот и дегенерише. Нарочито штетан може бити рад без довољно обезбеђеног одмора за неодрасле као и за одрасле. Све што служи за заштиту рада, штити у исто време и здравље. У вези за заштитом деце је и загитита шегрта од свих штетних утицаја којима с} изложени као и од злоупотребе од стране њихових послодаваца. При радионицама морају постојати и извесне хигијенске установе: купатила, станице за прву помоћ, чувалиште за децу, трпезе, одморишта са читаоницамг, спортска игралишта и др.