Општинске новине

532

Београдске општинске новине

прила 1837), у стилу бар-ока, по узору на карловачку цркву. Београдска општина је била дужна да ископа темеље, да да надничаре, материјал за темеље од срушене старе цркве, креч, песак и воду. Остали радови, са материјалом, уступљени су панчевачким мајсторима за 31.000 ср. форинти. За надзорнике над грађењем одредио је кнез Милош митрополита Петра и Тому Вучића Перишића. 15 јула 1837 освећени су темељи, до Преображења 1838 доведена је црква до крова, до 1841 покривена је и изграђен торањ, а од 1841 до 1845 вршени су унутрашњи радови: живопис, дрворезачки и златарски послови. Београдска општина је поверила израду икона младом и талентованом живописцу Димитрију Аврамовићу, који је свој посао завршио у јесен 1845. Нацрт за иконостас израдио је 1841 г. чувени вајар и ливац Димитрије Петровић. Но он није овај посао завршио, него се посвадио са Општином и вратио се у Беч, где је живео стално. Други су завршили нацрт иконостаса и израдили нацрте за певницу, предикаоницу и престоле за кнеза и митрополита. Висина иконостаса, до крста, износи 46, а ширина 48 стопа. Цркву је осветио митрополит Петар на дан Св. Архангела 8 новембра 1845, пошто је била потпуно завршена.

Саборна црква

За време бомбардовања 1862 оштећено је једно звоно на овој цркви. Звоно је, по наредби кнеза Михаила, преливено и саливено је друго много веће, које је било највеће звоно на Балкану. Немци су скинули сва звона са Саборне цркве, баш уочи црквене славе Св. Архангела, 1915 и однели у Немачку за израду ратног материјала. После светског рата набављена су нова звона, која су зазвонила први пут на дан венчања Краља Александра Првог 8 јуна 1922. У овој су се цркви венчала три наша владара: кнез Милан са кнегињом Наталијом 1875,

краљ Александар Обреновић са краљицом Драгом 1900, краљ Александар I Ујединитељ са краљицом Маријом 1922. Овде је миропомазан кнез Милан 1872 и крунисан краљ Петар 1904 г. У тој цркви је извршила атентат на кнеза Милана Илка С. Марковић 1879. На Цвети 1879 проглашена је овде независност Српске цркве. У Саборној цркви су сахрањени кнез Милош и кнез Михаило, а с друге стране митрополити Михаило и Инокентије. Над гробовима Милоша и Михаила подигла је кнегиња Јулија леп споменик од месинга и мермера. Пред главним улазом црквеним сахрањени су: с десне стране Вук Стефановић Караџић, а с леве Доситеј Обрадовић. • Први неимар (архитекта) обновљене Србије, за време кнеза Милоша, био је Хаџи Никола Живковић 1 ), „Хаџија", „Хаџи Дунђерин" — како га је звао кнез Милош — који се прочуо солидним и лепим зидањем. Он је градио готово све грађевине које је подизао кнез Милош за своје прве владавине. Правио је планове и предрачуне, руководио грађењем. Показивао је за то необичне способности, а свакако и много такта и гипкости у понашању, када је могао да издржи сарадњу са кнезом Милошем и Вучићем до краја њиховог живота. Кнез Милош је имао среће што се на њега намерио. По плановима и под руководством Хаџи Николе подигнуте су ове зграде: Конак кнегиње Лзубице у Богојављенској ул.; Здање за кнежев двор (старо министарство финансија); Ђумрукана; Велика касарна; Палилулска касарна; конак у Топчидеру; Стара пивара и вероватно „Старо здање".

*) Рођен у Водену 1792, школовао се у Солуну и Атини, где је имао рођаке. Не зна се кад је прешао у Србију. Оже.нио ое из Магарева. Имао је четири кћери и једног сина. Најстарија кћи Ката била је удата з'а претседника јагодинског суда Величковића; њен је мушки потомак Никола Величковић, б. општински одборник у Веограду. Трећа ћерка Николина, Јелисавета, била је удага за архитекту Косту Шрепловића; њен мушки потомак је Петар Шрепловић, вицедиректор Народне банке у пензији. Када су Обреновићи протерани из Србије, 1842, Хаџи Никола је, као њихов пријатељ и сарадник, морао да емигрира у Земун, камо му је и породица прешла. Кнез Милош му је слао издржавање. Вратио •се у Београд 1858, са повратком Милошевим. Кнез Милош га је поставио за „надзиратеља" правителствених грађевина у Главној управи грађевина. Ово је звање задржао и у доцније основаном Министарству грађевина све до 1869. Умро је у Београду 1870 г. (Према књизи Н. Б. Несторовића: „Грађевине и архитекти у Београду прошлог века").