Општинске новине

Квко се изграђивао Београд

615

познато Малетићу, план је израдио Александар Бугарски (архитекта Мин. грађевина, који је радио и план за данашњи Стари двор). То би се могло закључити и по томе што је Бугарском поверен надзор над зидањем 27 јуна 1868; а доцније, 11 новембра 1869, када се приступило зидању, позоришни одбор је предложио министру просвете „да се од стране владе изда пристојна награда архитекти Бугарском за свесрдан труд и његову уметничку радњу на згради позоришта". (Министар просвете ;е одговорио да није могао израдити награду.) По првобитном плану, зграда је имала да се гради од мешовитог материјала. Али су предузимач Штајнлехнер и Миша Анастасијевић тражили да се зида само од тврдог материјала. Миша је обећао свој прилог од 1.000 дуката цесарских само под условом ,,ако позоришно зданије буде од тврдог материјала". Министри грађевина и просвете прихвате ове захтеве Штајнлехнера и Анастасијевића. Зидање је поверено предузимачу Штајнлехнеру, с којим је потписан уговор 23 маја 1868. Штајнлехнер је, по уговору, имао добити 12.550 дуката у злату, сав материјал од старих позоришних зидина и 150 куб. хвати камена од порушених турских кућа. Сам кнез је тражио да се зидање повери Штајнлехнеру, јер је од свих предузимача, који су поднели оферте, у њега имао највише поверења. Поред уговорене цене, кнез је обећао Штајнлехнеру и поклон од 250 дуката ако зграду заврши на опште задовољство, као што се од њега очекује. Кнез Михаило је дао за зидање позоришне зграде прилог од 5.000 дуката, Министарство просвете је дало од годишњих субвенција, које су редовно даване позоришту, 4.685 дуката, Миша Анастасијевић је дао 1000 дуката, а позоришни одбор је скупио 50 дуката. Цела ова сума, од 10.735 дуката, стављена је на расположење министру грађевина 8 маја 1868, још пре него што је потписан уговор са Штајнлехнером. Остатак, који је још био потребан за подмирење предузимача и за унутрашњу опрему, намеравао је да да кнез Михаило. Први земљани радови почели су 23 маја 1868. Смрт кнеза Михаила, 29 маја 1868, прекиде за краће време рад на зидању позоришне зграде. Али су кнежевски намесници Јован Ристић и Јован Гавриловић тражили да се оствари замисао кнеза Михаила. На њихов захтев, министар просвете је образовао 13 јула 1868 нов позоришни одбор за зидање и уређење позоришне зграде. Претседник одбора је био Филип Христић, члан Државног савета, потпретседник Дим. Матић, главни секретар Државног савета. Одбор је имао још 15 чланова, међу којима су били: Матиј.а Бан, Стеван Тодоровић и Александар Бугарски.

Темељ новој позоришној згради положен |е 18 августа 1868 у 11 часова и узидана је пергаментна повеља у темеље. Овој свечаности су присуствовали малолетни кнез Милан, намесници, министри и сви чданови позоришног одбора. Чинодејствовао је митрополит Михаило. Зидање је вршено брзо, тако да је за 14 месеци и десетак дана зграда већ била готова. Фасада зграде је изведена у скромном италијанском ренесансу. Док је још позоришна зграда зидана, вршене су припреме за унутрашње уређење, набављан је намештај, декорације, гардероба и друге потребе. Члан позоришног одбора Стеван Тодоровић отпутовао је почетком 1869 у Будим Пешту и тамо је набавио доста ствари за унутрашње уређење позоришта. Али је најлепши његов успех био што је тамо нашао и ангажовао за београдско позориште одличног глумца Алексу Бачванског, који је играо у једном мађарском будипештанском позоришту под мађарским именом. Као рођени Србин, Бачавански је једва дочекао да дође у београдско позориште, где се прославио и као редитељ и као глумац, а и као васпитач нове глумачке генерације. Поред ствари које је набавио Тодоровић у Будимпешти, извршена је велика и главна набавка у Бечу. У том циљу ишли су у Беч три члана позоришног одбора: Ђока Симић, Емилијан Јосимовић и Александар Бугарски. Унутрашше уређење позоришне зграде стајало је 194.894,11 дин. После довршења главне зграде, дограђена је, по плану Бугарског, и једна мала зграда. Целокупни трошкови за зидање велике и мале зграде, унутрашње уређење и намештај изнели су 412.728.— дин. Позориште је имало, са стајањем, око 1000 места. Позорницу са таваном и подом израдио је машиниста бечког дворског позоришта Вебер, а завесе и остале украсе насликао сликар Кауцки. Недалеко од позоришта, према Дунаву, била је Кара-џамија, која је претворена у фабрику за гас, којим су осветљаване све позорпшне просторије. Позоришни одбор је поверио Ђорђу Малетићу да спреми алегорију „Посмртна слава кнеза Михаила" за прву претставу у новој позоришној згради, која ће се одржати 30 октобра 1869. На више дана пре претставе сва места су била распродата. Многи угледни Београђани претплатили су се на већину ложа и на многа боља седишта за целу годину. „Увече, 30 октобра 1869, блистало је Народно позориште у пуној светлости. Публика је, улазећи, застајала да се диви лепоти његовој. Широки пламенови гаснога осветљења, донде непознатог у Београду, избијали су из многобројних лустера у плафону, дужином ло-