Општинске новине

616

Београдске општинске новине

жа и на галеријама. Ликови наших знаменитих људи у медаљонима, у реду, под првом галеријом, грбови српских земаља под другом галеријом, профил Кнеза Михаила изнад позорнице, ложе оперважене црвеном кадифом, балдахин са круном изнад Кнежеве ложе, тешка завеса са позлаћеним ројтама, која се тихо таласа, седишта нова и угодна са ливеним нумерама, све је то било ново, укусно и задисало пријатном свежином. У дворску ложу, громко поздрављен, ступи кнез Милан са намесницима, допраћен нарочитом депутаци;ом. Друге ложе заузеше министри, конзули и државни великодостојници. Ту су била, како се у једном извештају каже, најодабранија лица нашег књижевног и трговачког света, заступници свих варошких општина и новосадског позоришног одбора" (Коста Н. Христић). Позоришни комад, за наш укус театралан и донекле баналан, изазвао је код ондашње публике живо интересовање. Све је то за њих било свеже и познато, приказивани су догађаји у којима су они сами учествовали: предаја београдског града кнезу Михаилу. „Кнеза Михаила претстављао је пок. Дуцман, тада учитељ јахања у Војној академији. ') Београд није имао стално позориште све до 1868 г. Прво београдско позориште, од 4 децембра 1841 до краја јула 1842, — које је давало своје претставе у магазину савске „Ђумрукане", за ту сврху најпримитивније преправљеном — било је дилетантско. У њему су бесплатно играли „љубитељи народног просвештенија", који нису имали ни музичко, а камоли какво глумачко васпитање. Позориште је уживало малу државну субвенцију. По жељи кнеза Млхаила, управа позоришта је ангажовала сталне „актере" — глумце, још крајем децембра исте године, уз сталну месечну плату. 1842 гостовали су у „Ђумрукани"" српски глумци из Загреба. У Београду су гостовале позоришне дружике из Панчева 1847—1848, у сали „Код Јелена" (Старо здан>е кнеза Михаила). 1857 гостовала је у Београду једна немачка позоришна дружина, у којој су учествовали и Срби дилетанти. Исте године основано је у Београду „Омладинско дилетантско позориште", које је давало преставе у „Великој пивари". Позориште је прекинуло рад 1858, када су у Великој пивари почеле припреме за Светоандрејску скупштину. 1859, у јеоен, ово позориште је наставило рад у истој згради, али нередовно, са честим и дугим прекидима. 1862 гостовало је у Београду хрватско загребачко позориште, а после н>ега, исте године, српеко позориште из Новог Сада. Под утицајем ових (гостовања, оснива се 1863 у Београду позоришни одбор, који ради на томе да се у Београду што пре оснује стално позориште. Одбор ангажује глумце са стране и приређује у Београду преставе. 1864 приређује бал у корист народног по-

Кнежевог раста, сувоњав као и кнез, а верно маскиран, Дуцман је' био сушта прилика Кнеза Михаила (Коста Н. Христић).

„Стара пивара" (угао), где су држане једно време позоришне претставе

Тако је београдско народно позориште, које се потуцало по разним зградама, добило најзад своју сталну зграду, могло да развије несметано своју делатност и да постигне знатне уметничке успехе. 1 ) зоришта. Те године и држава одређује београдском позоришту субвенцију од 1.200 дуката годишње. Од ове суме половина ое задржава за зидање позоришне зграде, а половина се троши на рад позоришног друштва. Те године је позоришни одбор званично признат од владе. Значајно је гостоваше новосадског позоришног друштва у Београду 1867, које је давало најпре претставе у хотелу „Српска круна" (сада Општински дом), а затим у кафани „Енглеека краљица" у згради попа Сушића, при крају Космајске улице, према Варош капији. Ово гостовање је дало потстрека кнезу Михаилу да донесе одлуку о зидању зграде Народног позоришта у Београду. Према писању Јована Ђорђевића (ноЕОсадско „Позориште" од 1881 г.), кнез Михаило је 5 ноБембра 1867 посетио позоришну преставу у сали „Енглеске краљице" и кад је, пои дочеку, запитао управника позоришта како је задозољан с озии новим локалом, управник је одговорио: „Мало је пространији од онога код „Круне", али још није сасвим удесан". — Сазидаћемо ми вама театар за себе, па ћете бити сасвим задозољни —- одговори кнез. 1 октобра 1868 основао је позоришни одбор у Београду стално Народно позориште „позајмивши две петине својих чланова из новосадског Народног позоришта". 17 октобра 1868 донесен је први закон о Народном позоришту у Београду, које ое ставља под управу Министра просвете и црквених дела. Прва претстава је приређена 10 новембра у сали „Енглеске краљице", где су и раније држане позоришне претставе. Даван је „Ђурађ Бранковић", историјска драма од Карла Оберњика, коју је превео и прерадио Јован Ђорђевић. (Подаци узети из књиге Светислава Шумаревића: „Позориште код Срба").