Општинске новине

Сто година средње наставе у Београду ( Један леп јубилеј)

Београд је 1 октобра доживео један леп и за нашу средину редак јубилеј. I Београдска гимназија је прослављала 100 година свога постојања. Поникла у барутноме диму, створена од усташких вођа за Ослобођење Србије, који су сами били неписмени или полуписмени, она је за време свога битисања претурила преко своје главе шестратова. Стрпљиво али постојано и достојанствено она је са пуно части извршила своју високо културну и националну мисију. Најлепша имена наших научника, државника и војсковођа прошла су кроз њене разредне регистре и напори достојнп дивљења које су те генерације дале могли су да доведу до данашњих резултата, благодарећи духу који је провејао кроз наставу и кроз дисциплину овога високог васпитно-научног завода старога Београда. Тим поводом нека нам је дозвољено да се вратимо мало у прве почетке школске наставе из времена Карађорђеве и Милошеве Србије... * * * После искључивог учења писмености по манастирима, наш народ је тек у 18 веку почео да осећа јачу потребу за писменошћу. Учитељи онога доба живели су од „реграције" — поклона ђачких родитеља. Једино је Београд имао учитеља обезбеђеног јер је њему, уместо плате, било дато право да у цркви на тасу скупља прилоге за себе. И оваквих школа било је врло, врло мало у 18 веку. Учило се и самоучки. Сам Вук Караџић био је почео учити као самоук пре но што је отишао у манастир Троношу. И Милоје Ђак познат из „Ђакове буне" био је самоук. Дуго после њега писмени људи су изазивали подозрење турских власти, па и Милошевих сарадника, као људи склони бунту. После првог устанка Београд је већ имао неколико „малих школа." За њихов напредак нарочите заслуге је имао Доситеј Обрадовић кога је Карађорђе 1811 год. наименовао за „попечитеља просвешченија народња". Постепено се Србија почела изграђивати у државу. Администрација је тражила писмене људе. Осим проте Матеје Ненадовића, устаничке старешине биле су неписмене и сваки је од њих имао свога „писара". Осетила се је потреба за вишом школом која ће давати спремне чиновнике. Тако је 1808 године основана „Ве-

лика школа", која је 1809 године прешла у зграду која и данас постоји на Јовановој пијаци. Она је била, можемо рећи, прва средња школа у Србији, ма да је имала у вишим разредима и неке предмете који спадају у вишу наставу. Оснивалац Велике школе био је Иван Југовић, професор Карловачке гимназије који је 1805 године дошао у Србију. Њен век није био дуг. Пет година. Са падом Карађорђеве Србије престала је и она да живи 1813 године. Настава је у њој била разредна, т.ј. један наставник предавао је у целом разреду све предмете (осим „црквеног пјенија" и „егзерцира с пушкама"). Уџбеника није било већ су професори спремали своја предавања из страних књига и онда „толковали" ученицима. 1809 године школа је имала око 40 ђака међу којима су имена: Карађорђевог сина Алексе, Вука Ст. Караџића, Лазара Арсенијевића-Баталаке, Јеврема и Симе Ненадовића, Илије и Ђорђа Чарапића итд. 1812 године завршили су је само 7 ученика а 1813 број није био већи. Сви су они ступили у државну службу, у којој је већ било више чиновника без Велике школе, јер су домаћи људи били сиромашни па су пре времена прекидали школу, да би што пре дошли до службе и плате. После овога првог покушаја оснивања средње школе у Београду и у Србији уопште, наступа један дуг застој. Кнез Милош после успелог устанка није хтео да се замера Турцима и није журио са отварањем школа а и сам није био загрејан за то. Он се у Београду, у коме је било још много Турака, није најбоље осећао и зато је 1818 године преместио престоницу у Крагујевац, ближе рудничким планинама. Тек 1830 године успева Вук да сузбије утицај Кнежеве неписмене околине и да приволи Кнеза да се ипак отвори Велика Школа у Београду. Тада је био већ дошао и Султанов Хатишериф који је дао Србима право да отварају школе, те је ранији изговор отпао. Први Директор био је професор Сомборске учитељске школе Димитрије Исаиловић. Већ 1833 године Велика школа је прешла у Крагујевац али у јадном стању. Она није имала ни глобуса ни најпотребнијих инструмената. Кнез није био издашан према школи. Тек у Крагујевцу „Јохан Тишлер" начинио је шестар и таблу за школу