Општинске новине

Пилот Љумовић и његова нога — над Београдом

I Поднаредник Лзумовић, Црногорац, кошчат и мрк као и сви земљаци му, али нешто оетнијих очију од осталих — чим је први пут оео у авион да учи пилотажу, видело се шта ће од њега бити. ...Из шестог разреда гимназије побегао је од школе и од мајке посвађавши се са професором. Напустио је своју касабу и лутао, лутао, док се није нашао у престоници и док га неки рођак није послао у подофицирску школу. Обрео се тамо међу четири зида и већ неколико дана после, почео немирно да загледа преко зидова високе ограде, да дуго задржава поглед на околним брдима и на даљинама, и горе по висинама, јер друге ширине није било. А та ширина и слообда бар погледа, бар очију, толико му је годила! Једнога дана тако посматрајући висине, угледао је горе летача-авијатичара, прво тачкицу чак тамо у плаветнилу, па онда чуо хук мотора и сагледао целу птицу како слободно, победоносно плови. Као да је онај горе знао ко га посматра, начинио је у ваздуху две три акробације, прохтело му се да се поигра небом, просуо немилице звуке мотора празним простором и изгубио се — отишао за облак. А Љумовићу остало нешто од тога, остало неизгладиво, продрло дубоко у његову душу сазнање, осећај: слободе ничим неограничене, простора, јунаштва... — Колико је небо! рече сам себи и као да тад први пут сагледа сав бескрај над собом. Па погледа око себе, на она четири висока зида која су тако тмурно ограничавала двориште школе, спречавала видик, те он постајао силно узак, тескобан, притискивао до у саму душу. И Љумовић осети како би му највећа жеља била да и он бар једном загледа како ли је то горе, у оном плаветнилу и ширини, шта ли се све види и како ли дише онај тамо, који је толико слободан да никоме не мора да полаже рачуна. Летач је навраћао још неколико дана и увек у ЈБумовићу будио исте мисли; будио исту жељу, певао умилну песму о слободи и о премоћи над низином, и, о нечему још јачем, још узвишенијем, што Љумовић није знао да искаже само је осећао дубоко у себи. Отада се он на сваки звук мотора у висинама трзао, и, ако је бивао у учионици, на ручку, у канцеларији, молио је да изађе

да би га видео. Летач би опет, гордо, као и дотле, опет поигравајући се овлаш извијао по неку акробацију исказујући појачаним звуком мотора колико је над земљом и над њеном спутаношћу; да, колико презире земно робовање и целу ту низину под собом — и потом одлазио даље, чак за планину, чак за облачак где већ ни око оних са земље не допираше. И ./Бумовићев иначе немирни дух (немир од рођења, нешто још од далеког наслеђа) би овим необично уздрман, узнемирен. Он је због тога наслеђеног немира тешко остајао дуго на једном месту, вечно га нешто терало напред, гурало ка непознатом, ка сталним покретима. Али сазнаде да после свршене подофицирске школе може у авиатику, и он остаде у школи. За све време школовања у суровој пешачкој дисциплини суздржавао се он, умиривао себе и много пута шкргутао зубима од неправде али остајао ћутећи. — Ја ћу им већ показати... Само да је једном!... И он је дизао поглед на ваздух. Побеђивао се, трпео, све зато да једног дана постане оно што му сада изби као свеколики циљ живота, једини достојан животног смисла — да буде пилот. Та жеља страсно заче у њему да буја. Поче уверавати самога себе да уистину нема ничега узвишенијега од тога: узлетети ван земље!... Ко то може тај је сила, све друго је ништа, ситниш... И кад би му бивало у неким моментима најтеже, кад су му довикивали: „Лзумовићу, не мрдај у строју, не криви главу"..., када би помишљао: „Сад доста! одавде се мора бежати", њему би излазио пред очи онај летач како се уздигнут, презирући све под собом шета небом — и јед се губио; постајао је мален, незнатан према ономз што је имало доћи. Он се умиривао. Авијатичар се сад преврташе изнад школе скоро сваког дана. Он га је посматрао редовно, по пола часа, скоро занет; тражио га је очима, слушао му хук мотора и замишљао: каква би срећа била да се и он нађе једнога дана тамо... Шта би све чинио!... Сунце се расипало висинама, оне су бљештале смарагдсјајем, разастирале се бескрајно, безгранично, а Лзумовић се није могао нагледати како се у њима купа, праћака црна тачкица којој се окачио за леђа човек. Ради те жеље суздржавао се он у школи! Само да то прође!! И онда је био примљен у пилотску школу.