Општинске новине

654

Београдске олштин ске новине

Са каквим је дивљењем посматрао први пут изблиза школски аероплан, обилазећи око њега, не усуђујући се да га додирне! — То ли је тај што иде изнад облака мислио је Љумовић. Другога дана већ га је свег опипао, увлачио се унутра, испробао „команде" и све ручице, и додиривао шрафове; није га се више плашио. Прилазио му као другу с којим се одавно желео да спријатељи. И када је први пут сео у аероплан као ученик и полетео, нашавши се у ваздуху, осетио је да је то оно његово, давно жуђено, оно што је носио у себи скривено, проношено већ десет колена предачких; да је то што њему припада, право његово, и тек да сада може слободно да пусти срце досад суздржавано, узапћено. Могао је себи да каже: „Сад Димитрије Љумовићу! То је твоје право место!..." Он није говорио ништа, али је после првога лета то осећао. Био је сав тиме испуњен. Више се није морао суздржавати. У школи, пилотажа му је ишла „нормално" — како су говорили учитељи; његов учитељ се само смешкао. Љумовић је ћутао, још је имао мало да чека на своје; има времена, кад буде сео сам... Али једнога дана ипак изби оно његово, иако га је он тако брижљиво скривао: кад га наставник не хте дуго лаширати 1 ), из опрезности, Љумовић не издржа. Реши се по сваку цену да полети сам, па тамо изнад поља и усамљених салаша, где се оно тако лепо плави да се мало прошета и изокреће. Већ три недеље из дана у дан одлази он у тај предео али увек са контролом позади себе. И чим би он — разигран, раздраган понет, додавао пун гас и повлачио апарат да нагло отскочи, наставник би одостраг дрмнуо команду и опоменуо прстом: мир!... Зато једном приликом док је апарат мирно радио на земљи и чекао наставника летења, Љумовић први уђе и кад седе у њега видећи да се наставник лењо привлачи, као да га је мрзело ући, на једно три корака пре но што ће овај да се приближи — Лзумовићу нешто дође: стисну вилице и сам додаде гас. Све се затресе и диже се облак прашине која обви престрашеног наставника а Љумовић се подиже са земље. Окрете се потом и за сваки случај погледа у наставничко седиште позади себе: да ли је празно? Па се упути тамо где се заједно — свакога дана ради вежбе упућиваху. И поче обртање... Причају — тад је чинио чуда. Све што је учио испробао је под најтежим околностима, а онда је започео да проба и оно о чему је само слушао. Ови одоздо су се хватали за главе, гледали га немоћно и једва чекали када ће се то свршити — да се врати, или да се стрмоглави. Па кад се најзад, испревртао, заморио и задовољио, *) Лаширати, значи пустити ученика први пут самог да полети.

упутио силаску, сви одахнуше; свали им се силан терет са душе. Али он не сиђе како су очекивали, већ изнад самих њихових глава изби у њему још заостали жар — поче да извија најоштрије вираже... Стало га је после много труда да умоли наставника да га не пријављује и не предлаже за отпуст. Говорио му је како већ више није могао да издржи од жеље да сам полети, дошло му, замрачило му се пред очима... Ипак је школу завршио са одличним успехом, као први у рангу од својих другова. Дошао је као свршени пилот на Рајловачки аеродром, код Сарајева. Младог пилота обично обазриво узимају на даљу обуку у ескадрили. Љумовића командир посла у ваздух са још двојицом да „проба" лет у групи. Али Лзумовић приђе са својим аеропланом тако близу вођи у построју, да се сви на земљи изненадише. Он оста приљубљен уз вођу цело време лета као да је већ стари и искусни дугогодишњи пилот. — То је нека изванредна рука, рече командир кад виде овај први лет. — Горштачка крв... — Код њих је тако, рече један, — или је јунак или кукавица... Отада се Лзумовић прочу; по пуку причаху о Јћему. Старији пилоти подофицири загледали су га љубопитљиво. Он међутим оста ћутљив као и пре тога, повучен у се и занет мислима које је само он знао. II Дошао је његов први подвиг. Једна група Рајловчана, најбољих пилота, беше упућена вогом да прелети нове аероплане из Новог Сада за Сарајево; међу њима беше и поднаредник Љумовић. Било је лето. Остадоше они у Новом Саду два дана, и трећега се спремаху да пођу. Са запада се нешто гонило, мутили су се облаци преко Фрушке Горе и отуд са Дрине. Метеоролошка станица је дала податке да се може очекивати бура кроз неколико сати. А босанске планине су црне кад их обујми бура, пут за Сарајево је затворен. Кад се стушти, над брдима се замрачи, завлада ноћ, спусти се небо над саме врхове рекло би се налегне сасвим на њих. Мрке босанске шуме сасвим потамне. Многи наши. пилоти памте добро клисуру „Врандук", једини пут и једину капију Рајловачког аеродрома, долином Боснз. У Новом Саду Рајловчани су добили аероплане и речено им је: — „или пођите одмах, или остајте! Спрема се бура"... Вођа екипе поручник Коштан одлучивао се шта да ради: да крену или не? Ако крену, за сат би били у Сарајеву, свакако пре буре; сем тога, бура може да их и мимоиђе. Ако остану, могло би их невреме оставити на туђем аеродрому и неколико дана, а то је врло неугодно. Лзуди су само са једним пешкиром