Општинске новине

Сликар Бориво/в Стеванови^

663

светла, колико ми је потребно за понеку мртву природу, толико га имам и овде. Уопште не волим јако осветлење. Најпријатније се осећам у пригушеној светлости. Кад сам га неколико дана доцније посетио, био је кишни јесењи дан. Био је већ мрак. Девојка ме упутила у атеље, али тамо је владао мрак. Куцнули смо о прозор и из мрака се јавио глас г. Стевановића. Упалио је светлост и кад је видео ко га тражи, позвао ме, да се не бих мучио силазећи преко мрачних степеница, да уђем — кроз прозор. Ту је био још један старији господин и они су седели поред топле пећи, а на кухињској столици између њих налазила се боца с вином и две чаше. — Ех, ово је заиста пријатно. Баш сам прозебао. — Ето, прихватио је господин Стевановић, то ми је заиста нека слабост. Волим да седим у мраку и с пријатељем да претресам по успоменама из детињства и младеначких дана. Али чекајте, да доносем и једну чашу за Вас. И док је г. Стевановић отишао по чашу, прича ми његов пријатељ: — Баш смо причали о томе како смо се као деца гупали. Заиста је то чудна ствар. Сви смо се ми знали окупати, па и изаћи из воде, али Бора не. Просто као жаба. Ђав'о ће га знати, има нешто у томе. Ето видите он скоро и нема пејсажа без воде.

Бора Стевановић: Рано пролеће

Било је заиста пријатно седети тако поред топле пећи уз чашицу вина. Распричасмо се о нашој и светској политичкој ситуаЦији, и као што већ код таквих разговора бива, време је све више одмицало а ми то нисмо ни запажали. Кад смо приметили, било је већ доцкан и ја сам морао с г. Стевановићем заказати још један састанак да свршимо онај посао ради којег сам дошао, јер после доста живе политичке дискусије заиста

није било ни времена ни расположења за уметничке изјаве. То је ето штимунг Стевановићевог приватног живота. Скромност, повученост и тишина. Још је једно интересантно и карактеристично: Г. Стевановић нема белог уметничког мантила, он ради у кратком капутићу од простог зеленог аајга, на коме се одмах види да га је радио неки, не баш сувише вешт абаџија. Посетио сам га и по трећи пут, и одмах смо „прешли на посао". — Хоћете ли ми нешто рећи о почецима свога рада? — Интерес за уметност, или боље речено, воља за цртањем, постојала је код мене још од најранијег детињства. Откако памтим, памтим себе са оловком у руци. Толико сам волео цртање да сам још као дете ишарао све зидове око куће. И, дакако, тај мој рад је био богато награђен батинама. И кроз основну и кроз средњу школу цео мој интерес је био сконцетрисан на сликање, тако да сам због тога осетно занемарио остале предмете, пролазећи кроз школе не баш као узор приљежног ђака. Али, у накнаду за то, у школи сам увек био најбољи цртач, што баш и није значило много ни за моје родитеље ни за моје наставнике. Кад је 1895 године Кирил Кутлик отворио сликарску школу у Београду, ја сам с највећим одушевљењем напустио четврти разред реалке и уписао се у њу с првом класом ђака. Ту сам провео четири године, а по том сам 1899 г. отишао у Минхен, да се после завршених студија 1904 године вратим у отаџбину. Своје прве радове израдио сам у Скопљу. То су били разни портрети, али већ након годину дана наставниковања у Скопљу, дошао сам у Београд, предосећајући да ће ту бити много погодније прилике за мој сликарски развитак. — А јесу ли се оствариле Ваше наде? Које су биле Ваше прве импресије? — Кад сам дошао у Београд, нашао сам се пред једном чињеницом с којом до тада нисам рачунао: нисам имао свој атеље. Тако сам се бацио на оне послове које сам могао радити и без њега, у обичној соби, као што су мртве природе и портрети. Што је пак најважније за мој даљи уметнички развој, тиме сам био присиљен да се посветим сликању пејсажа. Ту сам имао бесплатан и атеље и модел. Тако сам, ето, заволео периферију Београда и она ми је још и данас најмилији извор мотива за моје радове. Према свему тому, можете закључити, да се моје намере да радим велике композиције историског какартера, што је онда било у моди и што је био сан сваког сликара, нису оствариле. Међутим, питање је да ли бих ја и у случају да сам имао материјалних могућности за држање атељеа и плаћање модела, заиста радио на композицијама, јер се савремено сликар-