Општинске новине

762

Београдске општинске мовине

ја су бомбардовањем била растурена из Дома куд које. Ја сам враћена на своје место, али као надничар: са круном дневно о својој храни. Радила сам. Једнога дана деца ми у поверењу рекоше, да је мали Тихомир, ученик II разреда, закопао негдг нешто муниције, и још неке војничке ствари. Узех га насамо и почех испитивати. Признаде да је закопао у подруму нашега Дома (Конак Кнегиње Љубице). Гледала сам на све могуће начине да му измамим тајну, јер сам знала шта ме је чекало ако се то открије. Он остаде упоран и одлучно рече, знацима наравно, да ће ми рећи кад Срби дођу. Кад видех да је то његова последња реч, и да се од њега не може сазнати као ни од тврде стене, нисам ни покушавала да и даље узимам у помоћ свој наставнички ауторитет. Помиловах га, али пре но што и стигох да га опоменем да то не прича никоме, он се намршти, диже прстић и чврсто га стави на усне. Затим начини кружић од палца и кажипрста и стави на чело. Он је мене опоменуо да ћутим, док Срби не дођу. Шта ко Дели — Ја сам писала тати да ми донесе јиз Швајцарске велику лутку која говори. А шта ће теби тата донети? — Мој тата је на Солунском фронту, па мама каже, акз Бог да, да нам се жив врати, сигурно ће нам донети пу но пексимита.

Срећан што је гдув Свакога дана у подне пролази поред школе непријатељска војна музика. Ја је никад не могу чути без узбуђења. Тако је било и данас. При повратку из канцеларије у учионицу, деца су приметила да сам плакала, јер ме Петар, ученик V разреда, упита, заклањајући уста од остале деце: — Вама је, госпођо, жао кад чујете њихову музику? — Јесте, — рекох, — тешко ми је кад год је чујем. А Петар тада мирно рече: — Ја је хвала Богу не чујем, али кад год је видим, ја — пљунем. Поклони од Швајцарске мисије Скупила се деца и разговарају шта је ко добио од Мисије. Мала Зора каже: — Ја сам добила лепу крагну до колена; кад се огрнем неће ми се видети поцепан'а хаљина. Много се радујем. Моја сестра добила је вунени џемпер, а мама једну сукњу и мараму. Милица, кћи једнога војног капетана, хвали се да су сви у кући добили по пар нових чарапа и по једне половне ципеле. — Није т о ништа, — рече њихова другарица, чији јц отац као тешки болесник остао У земљи. — Мој тата је добио један пољав и поцепан кацут а у џепу је нашао, шта мислите шта? Нашао је мекан комад хлеба,, а код крагне, где се налази ланчић за вешање, на белој свили стајала је фирма: Талви и Мандиловић — Београд.

Искреност „Господична' пита свога ђака љубимца, ученика V разреда: — Но, хајде реци ми, шта би ти радио, кад бих ]а сада отишла? — Је ли сасвим, госпођице? — упита весело српско ђаче, не скривајући ни мало радост при помисли на непријатељско повлачење. — Сједи — рече бесно учитељица. — Сви сте једнако бедасти, ништа не разумијете. Ја ћу ноћи само на допуст, пар дана.

Не штеди новац Шта, Мићо, зар ти не можеш ићи пешке него трошиш новац на трамвај — упитах свога глухо-немог ђака, а он ми убедљиво рече: — А што, госпођо, да чувам њине паре? Шта ћу да радим с њима кад се наши врате? Волијем да се возам, него да штетујем.

Нова песма буба-мари „Лет-лет буба-маро, доведи нам тату, лет, лет буба-маро доведи нам тату", — пева мали Миле и цо такту диже и спушта ручицу са буба-маром. Чула и друга деца, па сва у глас певају нову песму буба-мари. Само мала Рада отишла у крај и ћути. — Певај и ти — терају је деца. — Па ја немам тату — правда се мала сиротица, готова да заплаче, али јој деца не дају мира: — А ти певај: „лет, лет буба-маро, доведи ми ујку". — Па Ја немам ни ујку, и он је погинуо, — рече мала Рада и зајеца. Један дечко јој приђе, и подижући јој главу рече: — Не ваља да плачеш, Радо, певај ти шта хоћеш, измисли шта било. Мала се Рада разведри, приђе гомилици и поче певати кроз плач, својим пискавим гласићем: ,,Лет, лет буба-маро, доведи нам Србе!... лет, лет, буба-маро, доведи нам Србе!"...