Општинске новине

4*

Слике из беог радског робов ања

701

— Нисам јој дао, — одговори мали озбиљно. — Е! — зачуди се чувар реда. — А зашто јој ниси дао? — Зато, што не дам да се гура са овим женама, и што недам да је Шваба мува кундаком." Сви се зачудише његовом куражном одговору, а редар мало и поцрвене, те пређе ћутке неколико пута преко ходника. Кад Кости дође ред да прими брашно, стражар га опет упита: „А теби је сигурно доста брашна колико добијеш, кад си тако дебео?" Дете га погледа презриво, па одговори: „Е, мој брајко! да ја поједем само онолико, колико ми твој Шваба даје, ја бих био сув као тај твој штап". То рече и показа на трсковац, који је редар држао у руци. „Ја једем, ако хоћеш да знаш, онолико, колико ми је доста". — „Једеш, прикане," рече му редар, „а откуда ти?" — „Е, откуда! Доносимо из Шумадије." — „Дабоме, шверцујете, па вам после криво кад вас ухвате и брашно одузму." — „Ако," рече Коста. „Ви узмете кад нас у'ватите, а ми поједемо кад од вас сакријемо. Уживај ти само! Боље наше жене знају нашу Србију него ви. Ви нас једанпут у'ватите, а ми све нове путеве налазимо, па пет пута донесемо, а ви нас не у'ватите. Ето, зато сам дебео." Редар се није могао начудити бистрини и одважности овог малог Србина, а још више се зачуди, кад мали Коста приђе редару и рече поверЈћиво: „Чико, ваљда нећеш казати твојим Швабама ово што сам ти ја казао за наше жене? Немој, молим те, све би их интернирали." „Нећу, нећу," рече добри човек и испрати дете до врата, а мали Коста, пре но што ће их затворити за собом, окрете се још једном, диже прстић у вис и као да и моли и прети рече: „Чико, знаш шта си обећао!" Човек махну главом и само смеде рећи: ,,Е у целој Бачкој не би се нашло ни једн|о овакво дете. Бог нека га поживи!" V. Деца и „Руски" На ивици тротоара седе неколико дечака за које би се у мирно доба с правом могло рећи: мангупчићи. Купили су заједнички дуван и савијају цигарете. Поред њих су руски заробљеници вукли нека тешка натоварена кола, да их је све зној обливао. Један од њих жељно погледа у цигарету и отвореним устима као да удахну дим. Дете то примети, па потрча за колима вичући: „Руски, на цигару!" и даде тек запаљену цигару, коју „Руски" хитро стрпа у зубе. И остали малишани следоваше примеру свога друга, али нису смели заборавити ни стражара који их је спроводио.

Јадни, измучени „Руски" са осмехом благодарности примише поклон од „новинарчића", а они се растрчаше на разне стране вичући из гласа: „Београдске новине" „Белградер нахрихтен", „Берлинер моргенблат"... Лепа угеха Немци потисли Аустријанце из Топчидера па заузели и „Дом сироте деце", а управника са децом истерали да преноћи у дворишту. Учигељ-Аустријанац увиђа неправду, па увређен оваквим поступком Немаца, пита свога ђака-љубимца: „Је ли, Тилотићу, је ли ово лепо што чине с нама?" Дете, да би утешило свога господина рече: „Није лепо, господине, али нека, неће ни они дуго" „Додија ропство .. Брига о здрављу и напретку наше престоничке деце довела је надлежне на мисао да се слабуњава деца извозе трамвајем; у Топчидер три пута недељно. Једног дана сретох код „Лондона" из Вежбаонице пуна два трамваја наше миле дечице. Трамвај полако савија улицом Милоша Великог и стаје, а јадна дечица по заповести својих сурових наставника певају аустро-угарску химну. Свет, који се ту десио, тужно је сагињао главу, јер је страшно било погледати то мало српско робље, како га за чашу млека и комадић хлеба, које ће добити у Кошутњаку, гоне да кроз српски Београд пева њихову химну. Деца су наша доста бистра а осетљива су више но што одговара добу њихову, и ова сурова наредба аустријских учитеља изазвала је револт у малим душама. После неколико дана ишла је и Савиначка школа. Млад учитељ, добродушни Словенац, забавља се са лепушкастом „господичном", а деци остави на вољу избор песама. Певало се неколико песама, а ђаци петог разреда погледаше се значајно и стану пуним срцем певати: „Долине тутње".., а кад добри господин разабра речи: „Додија ропство и љута патња, Србин се диже за народ свој", он скочи, подиже обе руке у вис, и заповеди да се песма прекине. Говорио је нешто са госпођицом немачки, а она љутито рече: „Но, још би нам то фалило, та нек ништ' и не певају, кад не знају ништ' боље". Кад Срби дођу На моју молбу код тадањега претседника општине г. Воје Вељковића, а заузимањем г. Жике Перића, професора универзитета, њихов Волфарт, покупио је глухо-нему децу ко-