Општинске новине

700

Београдске општинске новине

гово царско краљевско-апостолско величанство наш пресветли цар Фрања Јосиф." „Добро, а ко је ово?" Пита другога ђака за слику гувернера. „То је његова преузвишеност наш Гувернер, Салис Севис." „А знаш ли ти шта ради он овде у Србији?" „Знам" — одговори брзоплето дете. — Он седи овде и чека док не дође наша војска, па да иде." „Сједи, хало бедаста, због тебе ћу још и службу изгубити." Сва зелена од једа обазре се по соби да се увери да ли су сами, да то није когод чуо. Добри Срби 9 — Јест, твоја је сестра права швапска улизица — рече Славко Драгомиру, кад су се нешто споречкали на одмору. — Чија, бре, сестра улизица? Видиш ли ово!— виче постиђено и претећи Драгомир, па замахну песницом. Али Славко продужује: — Слушај, Драгомире, ја те волим као друга, па ми је жао кад вам се цео комшилук смеје. Ми треба да смо добри Срби и ако смо у ропству. — А зашто јој се смеје свет.? — Зато, што твоја сестра иде кроз Београд као жива аустријска застава. Обуклацрну широку сукњу и жуту блузу па мисли, нико као она. — Па она је то добила од једне официрске госпође. — Па дабоме, обукла је тако, да само једи нас Србе. Мали се Драгомир мало замисли, па рече пружајући му руку. — Славко, праштам ти увреду. Али и јесте ружно; Ја ти дајем реч, да ћу то попр.авити. Сутрадан одоцнио је за школу. Уђе сав уплакан. Његова га учитељица пусти на место мислећи да је дете плакало од страха што је одоцнило. Али за време одмора повуче он Славк1а за руку, одвуче га на страну па му смешећи се саотпти: — Знаш шта, Славко, неће ни моја сестра носити више кроз Београд аустриску заставу: Мајке ми! Добио сам јутрос мало батина, али не марим, знам да страдам за Српство. — Та причај ми, брате, шта си радио. — Слушај. Кад сам јутрос пошао у школу, ја спазим на столици ону жуту блузу, и наједном ми дође да је сву поцепам. Али како|? Тако ја размишљам и паде ми поглед на моје мастило. Одмах сам се решио, и као случајно, испустим пуно стакло на блузу. Шта

сам извукао можеш мислити. Ето, зато сам и одоцнио. Задовољан и победоносан осмех озари лице малога јунака, а друг му искрено сте^ке руку. — Драгомире, ја нисам веровао да сиити тако добар Србин. Оба ђачета задовољно уђоше у школу, уверени, да већ и због самог овог догађаја мора већ једном доћи крај нашем робовању. Бигољска песма Кад је наша војска заузела Битољ који су бранили Немци, онда су војници певали једну песмицу, и у њој исмевали непријатеље. Као да су птице пренеле, наједанпут сва су наша деца почела кришом певати и преписивати једно од другога. Једнога дана пошаље мајка малу Бранку, ученицу I разреда основне школе, да донесе сито од њихове куме. Бранка натакла сито на главу, окреће га полако обема рукама и по такту пева: „Сад је динар к'о и круна „Гура Србин од Солуна. „Је л 'ти, Швабо, много жао „Што си лепи Битољ дао? Наједанпут је с леђа зграби тешка рука аустриског жандарма, продрма је добро, повуче за уво, и онако са ситом, отера у затвор, у зграду, где је пре рата била Зделарова гимназија. Кад су је питали што је певала ту песму, Бранка кроз плач одогвори: — Па та је песма сад у моди, нисам је ја измислила. Цео дан, била је мала Бранка( у подруму без хлеба и воде, а кад се увече вратила кући, пре спавања, загњурила је главу у јастуке и опет певала: „Сад је динар к'о и круна, „Дува ветар од Солуна. „Одуваће њине паре „И све Швабе и Маџаре.... Н е б о ј ш а Једнога дана у реон за брашно дође и и мали Коста, коме је било тек седам година. Дивно и паметно дете, у свему је замењивало своју мајку. Нзу је ретко ко и видео да дође у реон. Жандарм, један добар и душеван Бачванин, пропусти дете да не стоји у снегу и упита, зашто му мајка није дошла, него је пустила њега малог да се мучи по зими.