Општинске новине

4

Слике из београдског робовања

699

Видећи да инвалид излази из једне капије, дечко потрча за њим, вичући: — Господине, узмите ово, дала вам је моја мама. Кад је инвалид видео, да се реч господин баш њега тиче, насмеја се горко, позздрави дечка по војнички и прими дар. Мати га је чудећи се упитала, зашто му је казао господине", а мали Брана убедљиво одговори. — Ћоже, мамице, па он није просјак, већ српски инвалид! Мати га привуче себи, пољуби и рече: — Поштуј, сине мој, свакога од њих, јер нам се на њиховим изгубљеним ногама, рукама и очима, подиже славна и јака домовина, Теразисћи сат Синчић пита мајку: — Је ли мамице, зашто онај велики сат на Теразијама сада не ради? — Па ти знаш, чедо моје — одговори му мати — да се сат заустави кад у кућу уђе хладна смрт. Дете се стресе и са пуно жеље и искрености рече: — Ух, мамо моја, једва чекам да нам сат проради. Жалосна Радојка У полицијском затвору записују имена притворених „брашнарки", које су ухваћене у околини Београда и са врећама дотеранз| у затвор. Дође на ред једна девојчица. „Но, фрајлице, твоје име?" — пита налицкани цугсфирер. „Радојка Милетић, бивша гимназисткиља", — одговори девојчица и обори главу. „Радојка, а твој се отац морао много радовати кад си се родила?" „Не знам, да ли се радовао", — одговори девојче, — „али сам сигурна, кад би ме сад видео, да би име променио." Праведна казна За време рата, београдској сиротињи било је допуштено само купљење сувих гранчица по шуми. Код кога би се нашла секира или тестерица, био је врло строго кажњен. Мали Брана, ђак V разреда основне школе, имао је само маму и болесну стара-мајку. Он је морао сам да се брине о набавци свих намирница, па и огрева, Једнога дана отишао је са још два своја друга у Раковичку шуму, да потраже мало Дрва. Са комадићем хладне проје, у дрвеним сандалама, пошли су пре зоре.

На своја слабачка леђа натоварили еу више но што су могли понети, и, скоро посрћући, пели се уз Топчидерско брдо. Другови Бранини били су већи, па су боље и одмицали, а он, горд пред њима, није хтео да смањи своје тешко бреме. Чим би видео да га другови ишчекују, ослањајући свој терет о стабло каквог дрвета, он им је довикивао: „Идите, идите, ви, стићи ћу вас ја." И они су одмицали полако, остављајући Брану подалеко за собом. Нзега је спазио некакав Шваба па брзо оде до прве стражаре и јави, да је један деран насекао дрва у шуми. Старешина одмах пошаље војника да ухвати „зликовца." Кад војник виде да дечко доста брзо одмиче, викну 1му строго, да стане. Преплашени дечко, у тренутку кад је хтео да се окрене, падне тако несрећно, да му се конопац, којим су дрва била везана, затеже преко груди, и издахнуо би, да војник не дојури и не исече везе. Брана је лежао блед као смрт; тешко је дисао и пун страха погледао у војника. Кад се мало повратио, војник му рече: „Де, де, не бој се! А што си врага понео толико, кад ниси кадар?" Кад дете чу свој лепи српски говор, окуражи ее мало, па рече: „Морао сам, чико, зима је, а код куће имам болесну стара-мајку. Она би пропала у хладној соби". Човек га тужно погледа па рече: „Тазнам, ирикане, али ти то не можеш понети?" „Могу, вучем ја ово чак из Раковице. Овде ми је само мало потеже, зато што је узбрдо, а после ће ми бити лако". Војник се мало замисли, па рече: „Ако је тако, онда ћемо се сад помоћи". Тада се окрете младићу који је тужио Брану, па рече: „Чујеш ти, побратиме, јачи си него ово грешно дете, а и беспослен си, понеси мало ово узбрдо". Овај поче да се одупире, али му ништа не поможе. Морао је упртити на леђа дрва, која је сам пронашао. Онако љут, одмицао је врло брзо. Понеки пут би застао да види је ли доста, а тада би му Сремац довикнуо: „Хајд", хајд' још мало, ништа ти неће фалити!" Кад је најзад младић предао Брани бреме, онда му војник рече: „Ето, видиш, прикане, кад во роговима земљу баца, сам је себи на леђа товари. Други пут, седи с миром, Што се врага тужакаш. као да је Кошутњак твош дедовина." Ко је ово? Београдска учитељица преслишава децу, чија је која слика у школи, па пита „Ко је ово?" — показујући на слику цара Фрање. Дете, по упуту учитељице упре очи у слику цареву и почне пискавим гласом: „Т& је ње-