Општинске новине

Књижевни додатак

Слике И5 београдског робовања 1914~1918*)

„Бог даје крст, али и снагу да га можемо носити". Л. Толстој М о д и г в а Боже, велики и силни, Ти, који све видиш и знаш, погледај и наше незаслужене патње и учини им крај! Добри Боже, који се бринеш и о птицама небеским, не заборави ни нас сиротане, већ нас спаси тамнице и глади! Боже милостиви, који сунцем својим под;еднако грејеш и добре и зле, смилуј се и на Краља нашега, осветли Му путе Слободе и врати нам Заштиту нашу! Свемогући Боже, скрхај снагу и мач непријатеља нашег и ослободи робље, које само у Тебе очи упире, Оче наш! Господе, Ти чујеш плач малишана који су без заштите остали. Заштити их, Боже, Твојом светом десницом и очувај њине слабачке животе! Господе Боже, Ти чујеш ридање несрећне мајке Српске над погаженом и погубљеном децом својом. Боже, дај јој крепости и снаге да у туђој деци нађе изгубљену љубав деце своје! Господе, спаси, ослободи!... После двадесет година Два слична, или боље рећи, иста осећања сусретоше се у мени, у размаку од пуних двадесет година. 1. Као девојчица посетила сам једном Завод за умоболне. О, како је у њему све било страшно и жалосно. Ја сам се чудила управнику и његовој породици, како мирно и слатко једу трешње, које им из врта доносе „слободњаци". Мени је овде све изгледало друкчије, и румене трешње, и мирисаво цвеће и бели лептири, све ми је некако мирисало на тугу, и бол, на уздах и очајање. Страшних и језивих призора било је ту, једни су очајно плакали, други се смејали, а трећи се кревељили и плазили. Једни су бесно зубима кидали везе с руку, док су други као утонули у дубоке мисли седели мир-

*) Посвећујем својој изгинулој браћи: Александру — Шаци — Лазаревићу, академском сликару у Прагу, и Радивоју Ст. Лазаревићу, супленту призренске гимназије. но, индиферентни према свима и свачему. И усред ових страшних рушевина разорених умова, разлеже се један фини женски глас који ме до сржи прожима. То дивна једна девојка ради перлама вез, а песмом својом шаље топле поздраве своме замишљеном веренику. 2. Други дан је Васкрса1916 год. Скрхана бригом и тугом за браћом, вучем се изнемогла улицом Краља Петра. Идем на рад у Завод глувонеме деце, у коме радим за једну круну дневно. Улица пуста; све радње позатваране. Плаха киша пада на тужне развалине лепих зграда, па ми се чини да и цела природа жали и осећа исто што и ја. Маховина и трава препокрива по где где гомилу рушевина, па ми се чини да сам у страшној бајци омађијаног града, кога је зао дух успавао. Само одјек мојих корака ремети ову језиву тишину, те ме опет језа прожима и зуби цвокоћу, исто, као и пре двадесет година, у кући разорених умова. По која непријатељска униформа мине поред мене, као ружно привиђење, кезећи ми се у лице, а ја, стежући песнице, хитам школи, да бих избегла бестидна вређања. — Боже, зашто си нас напустио! понављала сам у себи безброј пута, као да сам му слала молитву за спас. И усред ове мрачне слике, усред ругиевина и згаришта београдских домова, наједном се разлеже силан разблудни глас неке жене у пратњи гласовира... Застадох. Бејах према кући преко пута Народне банке, чији је цео горњи спрат разнесен гранатом. Из његових рушевина стрчало је по које парче намештаја, а са прозора се лепршала парчад завесе. Поникла зова и трава, стрчала је као на запуштеном .гробу. Један једини прозор био је у реду и очуван, а иза његових танких белих завеса лили су се звуци песме и падали на моју душу као растопљено олово... I ДЕЦА ЈУНАЦИ Српски инвадид Једна госпођа опази с прозора како се неки инвалид упутио право њеној капији. Изађе му у сусрет, али је он већ био отишао^ Она намењен новац даде своме сину Брани, ученику I разреда гимназије, и рече, да га преда инвалиду, кад га види.