Општинске новине

Прилози за историју Београда

Битка код Гроцке после које су Турци по трећи пут заузели Београд (Према турским документима)

У в о д Битка код Гроцке, после које је Београд по трећи пут пао у турске руке, несумњиво чини једно важно поглавље у историји Београда. Трогодишњи рат (1736—1739) између Русије и Аустрије с једне и Турске с друге стране, који се овом битком углавном завршавао, донео ]'е много невоља и несрећа нашем народу. У овоме рату на Балкану с обадве стране, у авангардама и аријергардама па и у главним трупама, гинуо је немилице наш народ за славу туђина и част оружја свога. Онај дега с аустриске стране, обманут варљивим обећањима слободе, страдао је много више. Поред живота губио је и своја огњишта — своју стару груду. Бежао је у „братски" хришћански, али хладни језуитски загрљај. По други пут — и овај пут под воћством пећског патријарха морао је један велики број Срба православних да се, као компромитован, уклања пред осветом озлојеђених турских трупа, да се склања у ћесаревину и да у повлачењу немилосрдно страда. Кад ни тамо ниј-е било топлог пријема и очекиваног истинског братства, многи су отишли у Русију и нестали у руском мору. Колико су по наш народ злокобни били ратови Ћесара крајем XVII и почетком XVIII века оценили су писца дела „Српски устанци против Турака у вези с народним сеобама у туђину", кад између осталога кажу: „Ну судбина нашег народа у најцрњој слици показује нам се, кад хришћанско оружје узмиче — ма да и од напретка ћесареваца нема по наш народ никакве користи, јер је то само промена господара." 1 ) Као последица овога рата, или тачније речено, активног учешћа патријарха у побуни народа против Турака, био је у главном крај и престанак постојања и деловања пећске патријаршије, коју, у своје време, обнови Мехмед паша Соколовић, истина у интересу царства али исто толико, ако не и више, и у интересу српског народа, јер њен велики политички и културни значај за њену паству не да се порећи.

■') Р. Агатоновић и П. М. Спасић део II, 225.

Ето тако је битка код Гроцке, заједно с њеним последицама, не само једно важно поглавље из дуге историје града Београда, већ и један трагичан чин из драме једног великог дела српског народа — чин који се одиграо тачно пре два века. Податци о овој битци, уколико је писцу ових редака познато, црпљени су код нас до сада у главном само из аустриских извора и нешто из штурих записа наших летописаца. Према томе потребно је да се обратимо и изворима противне стране, особито кад се зна да је победничка страна мање принуђена .да изврће истину. У ту сврху овом приликом имам при руци оригиналан и оверен препис извештаја великог везира и генералисима турске војске Хаџи Мехмед паше Насрулаховића Јагодинца, званог Ивас (а не Елвијас како га пишу Немци), и то извештаја разасланог с бојног поља код Гроцке, у коме се ток брбе описује. О истом случају у Гази Хусребеговој библиотеци у Сарајеву постоје две фетхије (победничка писма) 2 ) које су подношене султану Махмуду I, на одобрење а које су штампане у Цариграду још у 1867 години као узроци састава знаменитих турских писаца 3 ). Кад се ради о прибирању грађе за историју Београда сматрам неопходно потребним да се ово све преведе и да се и из ових докумената исцрпу подаци. Споменути је извештај састављен у виду писма великог везира („каима"). Из наслова његовог види се да је исто упућено „брату", дакле опет неком везиру, у овом случају свакако тадањем босанском валији и бившем великом везиру, знаменитом команданту босанске ордије Али паши Хећимоглији, које је писмо расписао судија босанске ордије и разаслао га властима вилајета, што се опет види из потврде о тачности преписа и из потписа односног акта, кога ниже преводимо и чији факсимил доносимо.

2) На ове фетхије упозорио ме је наш млади и вредни писац X. Мехмед еф. Ханџић професор и библиотекар споменуте библиотеке на чему му и овом приликом благодарим. 3 ) Летаифи инша IV, Страна 17—70.