Општинске новине

720

Београдске општинсне новине

а и достојанство царства налагали су исто тако да се противникова молба не одбије". Великодушни сераскер одговорио је писмом коЈ е је у себи „садржавало отров и противотров, прекор и утеху, речи мудре и достојанствене, победничке и скромне, као и мисли које су одиса ле светлом умношћу, те речи које су говориле о самом предмету". То писмо однео је доносилац писма Валисовог. На то је од стране генерала Валиса, који је као главнокомандујући маршал ћесарске војске био овлаштен од стране ћесареве на рат и мир, стигао у победничку ордију дванаестог џемадил-еввела (17-УШ-1793) генерал Најперг ,,један од умних и окретних великаша ћесарског царства" с неограниченим пуномоћијама. Као што смо напоменули, кад се ћесару није дало да изведе свој страшни план и да продужи своје крваво и вероломничко продирање с успехом, он је пожурио да што пре заврши своја ратовања и да се тако реши свога издајничког потхвата па је пристао на посредовање француског краља, на што је францускоме посланику у Цариграду стигло овлашћење да на томе поради. Непрестано ургиран да поради на успостављању мира, споменути посланик заиста није ту своју дужност занемарио. Кад је то посредовање о миру већ постало јавно познато, да би се томе изишло У сусрет, позван је поменути посланик да дође у главни војни стан, али је на путу задржан 1 неко време у Нишу да сачека погодан крај .ј' К а Д је већ одмазда била постигнута и кад је главни циљ био на догледу, односно кад С У ве ћ сви знаци говорили да се неприја^ељ неће моћи дуже бранити, те је, према томе, заузеће Београда било на догледу, позван је из Ниша поменути посланик да дође у царску ордИЈу, и стигао ј е истог часа кад и генерал Најперг. Као опуномоћени делегати с турске стране за вођење ових преговора о миру одређени су Ес'ад ефендија судија царске ордије, Мустафа еф. министар иностраних послова („рвисул-кјуттаб"), и понизни писац ових редака. На већ уобичајен иначин, за одржање седница одређен је један шатор у коме је одржано више састанака између претставника преговарајућих страна и француског посланика као посредника. »Током више састанака и седница посвећена је највећа пажња студирању како да се из врло сложене књиге мучних односа исконструише замашно и тешко питање искреног пријатељства, о чему су дуго прелиставани листови кратких и дугих дискусија, спорова и препирки, бескрајних и компликованих дебата. Да би се могли опростити и извинити недолични поступци у 'које се је од стране ћесарије усудило да загази, редигован је и закључен мировни уговор под условима: да се турском царству преда Београд у виду поклона („би ресми хедије") као и њему прикључени град

Шабац; да се врати више предела, нахија, села и градова све до на крај босанске границе уз обалу Саве, па су утврђени и још неки други услови и обавезе. Обе уговорне стране редиговале су и написале темељне уговоре и на двадесет и седмога дана благословеног месеца џемадил-евела (1-1Х-1739), на уобичајени начин, у присутности великог везира, намесника босанског и румелиског, двојице уважених везира и поштованих маршала, Али паша, свих делегата уговарачких страна, пом. француског посланика као посредника те других војних угледних и истакнутих личности, потписани су и измењени уговори и с обадве је стране проглашено закључење мира." После овог свршеног чина, војска је остала још неколико дана на врачарском пољу, док је организована градска посада и док је поменути румелиски валија Али паша устоличен у једном знаменитом дворцу „у вароши тврђаве" за београдског команданта („мухафиз") и главнокомандујућег всјске. Једанаестог дана месеца џемадил-ахира (15ТХ-1739) војска је напустила свој логор и отишла за Цариград. Као што је познато, савез између ћесара и царице закључен је био тако, да ће обадве стране једна другој до краја остати верне како у погледу рата тако и у погледу мира. Али победом турске војске над ћесаревцима „престала је и та веза верности." Што се тиче „Москова" они још од почетка свога вероломства нису престајали да показују вољу за миром. Они су с једне стране спремали све што је потребно за рат, а с друге су остављали места и за мирно решавање спора. Поразом Немаца они су се коначно отрезнили, а кад је започето да се ради о миру и кад смо ми показали нашу склоноет да се и то добро дело на сходан начин приведе крају и кад смо преопручили поменутом посланику да о томе пише, они су послали једнога свога кнеза као изасланика. Па кад се је и њихова прогноза у погледу односа између Турака и Немаца обистинила, тада је и поменути пуномоћник почео озбиљно да ургира и тражи да се и њихова ствар без даљег одлагања, реши о чему смо и француског посланика поново обавестили. На то је и он у своме одговору замолио да се и ово питање већ једном приведе крају. Док је војска испод Београда стигла на нишко поље, преговори, који су вођени између турских претставника, француског посланика и руског пуномоћника, после подужег натезања, били су завршени под условима: да се град Азак, због кога су и настала непријатељства, поруши и да се извесна места, која су „запоседнута због неисправности и малодушности неких покрајинских поглавица, оставе у стању у коме су и била". Обострани уговори о миру завршени су с уобичајеним церемонијалом и потписани на нишком пољу.