Општинске новине

724

Београдске општинске новине

Поглед из Капетан Мишине улице наниже, ка Дунаву, открио нам је призор достојан плача пророка Јеремије... Столарска акционарска задруга — у пламену! Огњени стуб извија се далеко у висину, а светле, усијане зарнице, прште и колутају се око стуба у праску. И све то у пратњи мониторске непрекиднз паљбе и друге оне, издаље, чија зрна као да хоће да кажу: ево, проломићемо васиону! Загрозићемо и небу и земљи!... За тренут-два са уличних врата крочили смо на улицу. Преко од наше куће чујемо да се отвара прозор. — Зар и ви! — питала је преплашено, једва чујним гласом госпођа Анђзлић. — Да. И ми! — (одговорио сам у име своје и свију мученика својих. — А куда? — Не знам!... Толико. И пођосмо. Небо се, обукло у огањ. Нигде светлости, а све светло. Светло, али очајно. Имао сам утисак: да су се у вазДуху укрштена зрна сударавала као билијарске кугле. Доцније је то потврђено од многих. Са њихове стране пуцано је преко Саве и Дунава; а одавде одговарало са Лаудановог шанца више гробља и Бановог Брда. Утисак је био као да су очекиване трубе ангела Божјих за објаву страшнога суда... Г омиле бежећих све се више увећавале. Једна другу сустизале и измицале једна испред друге. На месту где је сада Ратиички дом, чу се јаук жене: нога! нога! Ко да се окрене? Ко да спасава? Од кога? Од чега?... Нешто тупо ваљало се кроз душу... Нешто грубо, неосетљиво, себично било је јаче и говорило друкчије; говорило мимо закон и против осећаја, који као да су чудесима чупани из нас. Бежало се и нико не зна — куда... Пре сванућа моја — да тако кажем поворка задржала се у Кочиној улици. Добра нека душа примила нас у влажној јесењој ноћи кроз коју се пробијала зора и кафом загрејала. Сазнао сам да је то била жена Луке Павићевића, одборника градске општине, Он, Лука, био је негде у својој војној јединици — ко зна где? Сутрадан прелаз је већ био извршен на свима за то одређеним местима и непријдтељски војници су крстарили по Београду и патролирали опрезно у групицама по троје-четворо. Одмах је почело неко као сређивање у граду. Он пак по страдашу своме и по рушевинама отуда добивеним, био је савсавцат у својству Јерусалима у оно доба када је био разорен... Београду је недостајао само плач Јеремијин. Али смо зато сви ми, који смо у Београду остали, били то што и Јеремија у Јерусалиму. Ишли смо по: рушевинама и раскопаним улицама и згариштима и плакали, Плачем и уздасима својим до неба смо уздизали боле и пригушене јауке своје... Све се било окренуло Богу. Све без разлике. Сви

као да смо главе посули пепелом и познали шта значе скрушена срца... Лепи бели наш град беше изгубио све чари које су се иначе везивале за његово историско, светло и звучно име. Он је постао разбојиште. Газили смо по откинутим жицама, прескакали преко избораних бандерааповлачили и обавезно губили се са улица још око четири сата по подне. После два три дана од уласка непријатељске војске позват сам био у [Општину, у Макензијевој улици, у школској згради. Рекоше ми да сам изабран за градског одборника. Затекао сам тамо многе пријатеље своје, робове, као и сам пгго сам био. И међу њима Косту Поповића, директора Н. Банке. Етапна команда сместила се у Крунској улици. Одбор се формирао тако да смо нас десетак чланова добили и свога претседника у лицу Косте Поповића. Спољни знак којим је означена подарена нам власт, била је бела пантљика око леве руке. То дође онако као заштита нека да нас органи окупаторске власти не би узнемиравали. Два дана после успостављања одбора саопштио нам је претседник да ће као сутра дан доћи командант Етапне Команде да пред њиме положимо заклетву. Дође и тај час. Генерал барон фон Егер, средовечан човек, приступи нам у строго властодржачкој мини и позва нас да прихватимо његову за руковање пружену руку. Говорио је немачки. Наш претседник је преводио његове речи: „Његова екселенција ће се руковати са сваким од нас и то ће бити чин и знак о положеној заклетви"... — рекао је наш претседник. ,,А то тако зато што смо ми робови". А кад он то рече нас као да нешто згоди посред срца; нешто што цепа и раздире... То су показали наши погледи које смо један другоме упућивали. Мене узе страх и очај па лепо да се свисне... Но сврши се и то. Барон фон Егер оде. Сутрадан ево њега опет. Шта ли ће сада?~ Како дође, окрете се претседнику и поче говорити... „Ради се о томе" — преводи претседник: ,,Треба пронаћи благајника бугарског конзулата." Беше се некако као ,,изгубио". Главно је, нема га. Нема човека, па то. Треба га наћи и то што пре. Тако су ишле мисли. Постави се рок три дана! Ми се згледнусмо. Фон Егер је још говорио. Наслућивао сам нове опасности. Одредиће се комисија говори претседник — са обе стране: од власти и од одбора, од неколико лица укупно. „Ствар је озбиљна, господо!" — наглашава при преводу претседник. И продужује: „Ако се благајник не пронађе или се не буде знало: је ли отпутовао и шта је уопште са њиме? Или ако би се због те неизвесности морало претпоставити да он није жив — онда, каже претседник по речима фон Егера — за главу глава! У том случају бациће се коцка..." Све се окрете око мене. Проломио се био у мени један пригушен уздах. А деца!?... То је била