Општинске новине

Прзи дани окупаторске власти у Београду 1915

727

џе свлада и спустих поглед. Доцније сазнах да ј,е овај био баш прави правцати детектив и свакако у својству шефа, а органски везан за канцеларију и саслушања у њима. — „Ви сте се изразили у једној прилици д а бисте радије живели међу Арнаутима у туђој, него ли међу Аустријанцима у својој земЂ и"! Рече и као да ме прострели... Тешка ситуација... Речи моје и потпуно верне. Некаква мрачна душа морала их је чути и однети! Али питам се: како снаћи се? Како извући се из замке?!... Боже, смилуј ми се! То је била моја молитва, можда најкраћа, не најчистија али најболнија у животу. Замрачи ми се пред очима. Отимам се. Он стоји и чека. Мајор престао да пише а писао је ,на картону, у величини поштанске дописнице, на некаквом рукопису који се састојао од неколико табака. Окренуо се и са уочљивим интересовањем посматрао ме. Ја ћутим. — Дакле! — после доста дуге паузе у виду питања проговори шеф детектива, као човек који је сигуран да се пред својим: господарем може похвалити богатим ловом... — Да, ово су речи моје и без мало све дословно како сам изговорио — рекох и ућутах. Они се погледаше. — „Па? — запита шеф онако као убеђен и готов да продужи: „А шта ћемо сад"? То му је била мисао. — „Дакле"! — понови он. Ја онда рекох: — „Да. То су моје речи. Ја сам их морао негде казати, али значај њихов није такав да би због њих морао и одговарати. Уколико се сећам, реч је била због оскудице у храни. Ја, изузетно оптерећен више од многих других, имао сам и брига више од других; и по томе можда и потребе да одем макар и међу Арнауте. Он поћута тренут два, не скидајући очију с мене. Онда чух да рече нешто, нешто као звук који би се могао као неразговетан написати речицом: ја! — изговореном иронично, са сумњом и потсмехом, а не одобравајући. Па онда запита: — „А зашто? Зашто?" — „Па ми смо гладни"! — одговорих слободно. „Гладни ја и моја деца. Најстарије женско је од непуних петнаест година. Треба ићи по селима. Како пустити? Ко да иде? Ја на служби. Ко би код ситне деце? Чиме набавити хране за толико нас? И како? На то ће он опет: — А -зашто међу Арнауте? — Зато што сам у тај мај мислио на југ уопште, где је још све мирно и редовно било. Иначе, допустићете логику да би врло опасно било вређати с обзиром на стање ствари. Ми смо обесправљени. И по ономе какве смо све ,>бефеле" добили од генерала Кухинге и мајоРа фон Франца немогуће је претпоставити тол ику смелост да један подјармљен роб сме Доћи на мисао за овакав корак.

Прешло се преко ове ствари. Мајор направи обрт у ислеђењу поставивши ми ново питање које није имало никакве везе са током ранијег испитивања. — Ви сте писали у некаквим вашим црквеним листовима... — Да, писао сам. — Када, где и шта? Одговорио сам:'да ми је то немогуће знати. — Например у 1909 години? Одговорио сам да се не сећам. — А у 1907? А ја опет да не знам. — А у 1908? Ни на то нисам знао ништа да кажем. А текну ме нешто при помену анексионе године... Па помислих: „Ја ето не знам а они, можда већ имају и какав доказ"... — Верујте, да не знам — рекох потврдно, говорећи истину. Наредио ми је да му сутра по подне у 2 сата донесем све што будем нашао. Молећи за извињење и опроштај рекао сам да ни за то нисам сигуран. — Како? Зашто? Онда му испричах своју забуну и страх у часовима кад се радило о прелазу. Да сам морао побацати у подрум све књиге и часописе у којима би, у претпоставци, могло бити и нечег због чега би ме окупаторска власт могла ставити под кривичну одговорност — без обзира што се то збивало у слободи и на своме огњишту... Сутрадан у одређено време одох са неким свескама из 1907 и 1909 г. Наврага без 1908 г. („И боље" — помислих.) Свеске у нереду, искисле, овлажене, листови поцепани, блатњави. Подрум је био са оштећеним капком на степеништу. Вода се сливала и чинила своје. Почех се извињавати да ми се не би приписало у неучтивост и -за увреду за коју се у овим оклоностима де бира одмазда. За ситницу игра глава... Мајор задржао свеске а -мене отпустио, рекавши: „Идите, за сада сте слободни"!... На улици забринуто пред кућом очекују деца: збуњена, преплашена, у дрхтају са неизвесности шта све може бити. Најзад обрадована. „Мртав беше и оживе, изгубљен и нађе се"... — сетих се речи из Вечне књиге и убрисах сузе бола и — радости... Грех би било неспоменути у овом излагању још један доживљај поред толиких других приказаних и оних који уопште нису приказивани. То је богојављенско богослужење са литијом ношеном на савску обалу на дан 6/19 јануара 1916 г. Колико стоји у сећању спомињем као чињеницу да је освануо леп, ведар дан. Од ранога јутра велика ужурбаност у катедрали. Све запослено јер је најављено да ће Нзегова Преузвишеност Гувернер бити на богослужењу и узети учешће у походу на литији. Служило је нас три четири, а са нама