Општинске новине

728

Београдске општин ске новине

и православни војни свештеници који су у Београду били на положају фелдкуратора. Пред сам почетак богослужења успостављан је поредак; и то је пропраћено гласно. Наш „ерц-пристер" ните жалио своје грло. Наређено је да се гувернер дочека на великим, западним, вратима храма. И све по ритуалу и онако како се дочекује поглавар цркве или уопште архијереј. Сви смо били обучени у богослужбено одјејање. Сви са распаљеним кадионицама и горућим воштаницама усађеним у трикире и дикире. Дим пун благовоње-божански опојног мириса — пење се увис и повија, ношен и разбијан хладним ваздушним таласом који је споља (на велика споменута храмовна врата) надирао унутра. Све предвиђено. Све припремљено. Очекује се само долазак Преузвишенога. Нзегова Преузвишеност ступи на тле храма. Био је у походном оделу. Поступљено је у .свему као при дочеку служећег архијереја. Поднесена му је била и икона коју је он целивао. Па и окађен је био прописно, унакрст. И онда служећа свештена лица, окренувши се истоку, пошла су кроз храм у правцу Краљевог стола, певајући црквене песме. Дошавши до места, „ерц-пристер" убрзаним кораком истрча испред Преузвишенога. Овај застаде пре Краљевим столом и направи обрт да узме положај: човека који има да стоји пред столом. Тако је мислио и тако је хтео гувернер. Али „ерц-пристер" руком показа отворен сто, дајући тиме на знање и као разрешницу за право улаза у сто. Гувернер полусти и — попе се у сто. Беше нам свима тешко... Душа није осуђивала никога и ништа, али је била болна као скрхана... И „ерц-пристер" — далеко од тога да га осуђујемо — изгледао нам је свима као да му је страх, прошавши уздуж и попреко кроз цео организам, сишао у пете. Он се поклони гувернеру, окрете се нагло, и са крстом у руци узлете на амвон. Поново се окрете, гувернеру и отпоче да држи поздравни говор. Говор је био леп; „ерц-пристер" је био одличан говорник. И симпатичан би био тај говор да је одржан у другим приликама, у слободи. После тога отпочела је служба Божја и текла својим, нешто живљим темпом. У своје време изнесено је било и небо из храма за употребу на литији која се формирала у Богојављенској улици пред храмом. Кад је све било готово, Гувернер је ушао под небо и поворка је кренула. Грч нам стеже срце... Ко да издржи све ово? Погледали смо се у ћутању, а у души и кроз .мозак нешто тупо допирало је и као маљем ударало. Песме се певале. Музика свирала и рекло би се да је све било као у редовним приликама. А колико је од тога све било далеко?... Трибина уздигнута на обали Саве према царинарници. Чин водоосвећења извршен као и увек. На

одговарајућим местима у молитвеним ставовима даван је сигнал за пушчану паљбу, а ова }е служила као сигнал за топовску са бедема тврђаве. И при доласку и у повратку успут је непрестано свирана на литији аустриска химна. У мотивима на једноме месту одавно је запажена једна мала сличност код два три става, такта између српске и аустриске химне. Кад се све свршило једна радознала проста старица, са штапом у руци, пред једном групом људи коментарисала је ово као догађај који је, по њеном схватању, требало као да ублажи тугу и нахрани душу. Она је завршила своје разлагање речима: „Хвала им као рођеној деци те нам бар отсвираше наше српско: Боже правде!... Бог им дао свако добро!" Било је мало и смеха на рачун бабе и њених добронамерних опажања... За с^-т време кретања литије и трајања водоосвећења Виљем II је са оног дивотног места у близини некадање Активне команде, у горњем граду, посматрао овај чин. На томе месту је, убрзо после тога, као трофејски спомен био урезан на плочи датум те посете, која је требало да има историски карактер. То место је последња тачка на гребену који се од Авале пружа преко Београда ка ушћу Саве. Говори се, да по лепоти, с обзиром на географски положај, три места у Европи носе рекорд: Лисабон, Златан рог у Цариграду и Београд на ушћу Саве у Дунав. Код овога места пространих видика и великих историских збивања многи су се инспирисали и богатили своју машту. Многи велики и мали, и многи учени и неуки... Виљем II није могао остати хладан при толиком богаству чари које је небо тако издашно просуло баш на овоме месту. Он је набрао довољно утисака који су му баш у тим часовима могли корисно послужити. Све је пролазно. Све сујета људска. И све прах и пепео — како каже црквени песник. Можда је, и поред све занесености својим трофејима, осетио пролазност светске славе. Виљем II је морао духом и мислима ићи кроз историју и историја га је водила. Уздизала га, или по закону неминовности — обарала. Малени но многострадални и честити народ српски морао му је изићи пред очи. Нарочито његова исполинска жилавост и отпорност. Евоцирајући прошлост, да ли се сетио Сулејмана Величанственог, који је загосподарио Београдом, али га није могао задржати? Тога дана Виљем II је виђен у колима у шетњи кроз Београд у Кнез Михаиловој улици. А још истога дана увече он је отпутовао у Софију у госте Краљу Фердинанду... Ако би овде изнесене успомене могле, у своје време, маколико користити као грађа ономе ко буде писао историју овог тешког периода из живота нашгг народа — ја бих био неизмерно срећан.