Општинске новине

Некролог

» Смрт Ддмирала Гепрата — великог пријатеља и добротвора Орба

Адмирал Гепрат са госпођом Ноћу између 21 и 22 новембра 1939 преминуо је у Бресту, у 83 години живота, вицеадмирал Е. Гепрат, велики француски војсковођа из светског рата, осведочени пријатељ нашег народа и добротвор наших војника који су се опорављали у Бизерти и другим крајевима северне Африке. Гепрат је рођен 17 августа 1856 у Бресту, на обалама Атланског Океана, Потомак је старе морнарске породице. У 15 години ступио је у поморску војну академију и посветио је цео свој живот француској морнарици. Још* у младости показивао је ванредне способности и текао је врло брзо каријеру. Као командант бродова делио је са својом посадом све тегобе и опасности морнарског живот|а, лично је сарађивао у свима пословима на броду. Посада га је због тога необично волела. 1912 год. постављен је за контраадмирала, 1914 за команданта дивизије француске

флоте. У Светском рату, од 1914—1916, узима учешћа у свима операцијама француске флоте на Истоку, а нарочито се истиче у познатој дарданелској експедицији. Ту показује изванредну храброст. У дневној заповести француске марине даје се ова похвала Гепрату за његово херојско држање на Дарданелима: „Он је својом неуморном енергијом од почетка рата служио свима за пример схватања војничке дужности и храбрости. Он је у свима борбама у Дарданелима водио своје лађе у ватру са храброшћу која се никад не може довољно похвалити". То је уједно и најбоља карактеристика целокупног рада овог храброг војника. Почетком 1916 год. унапређен је за вицеадмирала и наименован за команданта и маринског префекта алжирско-туниског. Са овог положаја је после две године пензионисан. Као командант алжирско-туниски појављује се он као сјајна фигура у историји нашег народа. Измучени и болесни после страшне албанске Голготе, српски војници су транспортовани лађама из Солуна и са Крфа у Северну Африку, у Бизерту и друга места, која су била погодна за лечење и опоравак. Адмирал Гепрат је дочекивао лично сваки транспорт, улазио у лађе и поздрављао српске официре и војнике, храбрио их. Били су то костури који су се једва држали на ногама, а неки нису могли ни пред адмиралом да се усправе него су падали на под при таквом покушају. Старао се да их смести по болницама и опоравилиштима. Обилазио их је после често, не само оне у Бизерти него и све оне који су били смештени по другим крајевима жарке Северне Африке, и пратио њихов опоравак, бринуо се за њих. Поздрављао их је српским поздравом: „Помози Бог, јунаци". Срби су га дочекивали срдачно и топло, звали су га фамилијарно „Ча-Гепра" и дали му надимак „Српска Мајка". Костури, од којих су неки тежили једва 25 кг. приликом доласка у Африку, полако су се обнављали у здраве и чиле војнике под очинским старањем адмирала Гепрата. 1.470 српских официра и 50.289 војника прошло је кроз Бизерту и сви су наишли на срдачан дочек! и очинску негу адмирала Гепрата. Ово старање адмирала Гепрата трајало је пуне три године (од почетка 1916, када су се наши први војници искрцали у Бизерти, па до почетка