Општинске новине

Правна хроннка

Одлуке Државног савета

Пензионисаном градском службенику не може се рачунати за пензију и време ко]е је у државној служби провео као дневничар, као ни време проведено у општ. служди у својству дневничара. У овом смислу је пресуда Државног савета бр. 31214/38 од 31 јануара 1939 год. којом је пресуђен овај случај: „Оспореним решењем оснажена је одлука Градског већа града Београда, Обр. 15175 од 15 јула 1938 године, војом је одбијен тужиочев захтев да му се за пензију призна: 1) време проведено на раду у својству бравара Дирекције железница у Београду од 5 марта 1913 до б августа 1931 године, 2) да се на ово време призна бенефиција из тач. 4 § 270 Ч.з. и 3) време проведено у својству дневничара код Градског поглаварства. У тужби се истиче да је оспорено решење противно закону и предлаже н>егов поништај. Државни савет је ценио наводе тужбе оспорено решење и остале акте предмета, па је нашао: По ст. 2 § 104 Закона о градским општинама, службенику који испуни услов за стицање права на пензију време прозедено у државној или самоуправној служби пре ступања у градску службу рачуна се при одмеравању количине пензије. Другим речима признаје се она државна служба која се и државним службеницима признаје за пензију. Међутим служба у својству бравара одн. радника у државним радионицама не признаје се за пензију (§ 270 ст. 1 тач. 3 Ч.з.) ни државним службеницима који нису извршили прелаз на звање скопчано са пензијом у року од 6 месе(ци па се као таква не може признати ни по ст. 2 § 104 Закона о градским општинама. У вези са изнетим је и бенефицирање предње службе по тач. 4 § 270 Ч.з. Бенефицирање времена проведеног у војсци за време рата по овом основу условљено својством активног или пензионисаног државног службеника. Тужилац како се види за врсме рата није имао ово својство, услед чега му је и овај тужбени навод неуместан. Најзад у ст. 1 чл. 14 Статута општине града Београда предвиђено је да се служба дневничара у општини не рачуна за напредовање по степенима плате. А у чл. 60 истог Статута, да се за пензију рачуна сва служба која се рачуна или је призната по чл. 14 за основну плату. Из упоређења ова два законска прописа, према томе, прозилази да се дневничарска служба, пошто се не признаје за степене плате, не признаје ни за пензију."

Дневничару Дирекције трамваја и осветљења не припада награда за дане проведене ван посла, па макар то одсуство од рада и не било извршено по његовој вољи Ово становиште заузето је у прееуди Државног савета бр. 33502/38 од 17 јануара 1939 год. којом је пресуђен овај случај: „Оспореном одлуком поништена је одлука Градског већа у Београду Обр. 19.390 од 5 септембра 1938 год., којом је интересовани одбијен од тражења да му се исплате принадлежности за време док је био ван дужноети због отпуста из ■службе. Противу овакве одлуке Министра унутрашњих послова IV бр. 5842/38 поднело је тужбу Градско поглаварство у Београду тражећи његов поништај. Пошто је расмотрио тужбу, оспорену одлуку и остале акте који се на овај предмет односе, као и одговор заинтересован(ог и министров на тужбу, Државни еавет је нашао: У чл. 3 Статута Д. т. и О. Општине града Београда прописано је, да ће положај дневничара и хонорарних чиновника у служби Дирекције трамваја и осветљења бити регулисан нарочитим правилником, који ће донети Суд. Међутим овај правилник није уопште донесен. Према томе, остаје да за регулисање положаја дневничара у служби важе искључиво одредбе чл. 19 и 20 Статута О.Г.Б., јер једино ови прописи садрже наређења о њиховом постављању, отпуштању и принадлежноетима. Због тога се на конкретан случај имају применити наведени прописи. По ст. 3 чл. 19 поменутог Статута дневничари ое узимају за рад који иначе врше званичници и служитељи. Они се исплаћују петнаестодневно уназад и то за дане у којима раде итд. Из овог прописа јасно произлази да дневничару следује награда дневничара само за оне дане у којима је стварно радио, па следствено томе припада му и право на одговарајуће принадлежности једино за те дане. Према томе, интересовани нема право на принадлежности за означено време, када није радио. Ово све без обзира на околност што је он у поменутом времену, за које тражи исплату принадлежности, био ван дужности односно ван службе противу своје воље, пошто ни цитирани пропис Статута нити, пак, остале његове одредбе у том погледу не садрже каква другачи;'а наређења. Стога је тужена влает погрешила када је оспореном одлуком својом поништила ожалбену одлукуГрадског већа у Београду Обр. 19.390/38, па се зато таква одлука са напред изнетих разлога морала поништити." Саопштио: Љуб. Ж. Јевтић, секрегар ДрЉавног савета