Општинске новине

Син капетана Петровића

775

У подруму је било мрачно и влажно. Уопште велико је питање да ли би људи смели становати по подрумима, а нарочито по оваквим подрумима. Међутим, становало се. Нарочито су од двадесет друге године подруми, као и мансарде, постали станови руских емиграната, бивших руских официра, некадашњих публициста и књижевника, и људи разних интелектуалних звања. Тако су они тамо заменили иашу разну сиротињу. Живели су сиромашно као и остала сиротиња, само што је тамо с њима ушла необична уљуђеност. Лзуди су сад тамо љубили руке женама које су их дочекивале на скромни чај, водили су се разговори о књижевности и поезији, уметности и путовању, о Паризу, Лондону, Италији, као и о Москви, Петрограду и Кијеву... Кад је инжењер Јовановић стигао пред кућу коју је тражио, већ пред уласком у двориште чуо је страшну галаму. Кад се приближио вратима, угледао је огромну жену која је, сасвим изван себе, у крајљој јарости, викала на радника који је баш цепао дрва. Викала је и псовала, јер је сумњала да јој је украо неколико цепаница. То је била газдарица. Незгодно је било инжењеру Јовановићу да баш сад уђе, али је ствар била хитна и он је ушао и запитао: — Молим вас, госпођо, да ли овде станује господин Марков? Газдарица се окренула, погледала инжињера својим још увек пуним срџбе погледом и одговорила: — Ето Вам подрум, па погледајте. Знам да је доле она друга, Кузминишна. Не иде никуд, јер већ три месеца није ни кирију платила. Боји се... Да не би још што чуо, инжењер се пожурио да што пре замакне кроз подрумска [врата. Најпре је ударио главом о рагастов, јер се није видело, али се постепено приучио на таму и некако пипајући нашао кваку првих врата. Пред њим је стајала сасвим бледа и уморна жена. Одмах је схватио да је то госпођа Кузминишна. Инжељер је скинуо шешир, уљудно поздравио и замолио да му каже би ли могао говорити с господином Марковим. — Ох, он је умро, господине, — одговорила је бледа госпођа Кузминшина, али бисте могли говорити с његовом госпођом, само док се врати с пијаце. Међутим, она ће доћи, ако данас уопште дође пре ноћи, око један сат. — Видећи зачуђени израз на инжењеровом лицу, госпођа је објаснила како госпођа Марков има своју малу трговину, тј. да на Каленићевом гумну продајз сир, милерам, јаја и другу млечну робу. — Тако, дакле, — помислио је инжењер, то је Сашина мајка. Сад је опет запитао.

— А зар је госпођа Марков сасвим сама? — Не, не, — одговорила је госпођа Кузминишна, — има сина, Сашу, гимназијалца, прекрасног дечака. — Дакле, тачно, мајка и син, — помислио је инжењер и да некако објасни своју посету и разлог зашто се распитуја, рекао је да има неку важну поруку за госпођу Марков; остављајући своју адресу, замолио је да госпођа дође к њима у Баба Вишњину улицу чим се врати с пијаце. ГЛАВА V Болесник Саша је још увек лежао у дубокој несвести. Ветар се смирио. Сунце јз осзетљавало лепу башту инжењера Јовановића и играло се по спољашњем, према сунцу окренутом зиду куће. У Сашиној соби биле су напола спуштене завесе. Инжењер Јовановић, пошто се вратио, саопштио је што је дознао. Бисенија се на неко време повукла у своју собу. Код Саше је остала само госпођа Нила. Време је полако пролазило. Мали породични сат — који је имао све особине добрих старих сатова: да је тачно ишао и да је изводио разне друге уметности: могао отсвирати један цео музички комад, откуцавао тако мелодично да је то личило на звук звона кад негде далеко у пољу звоне на јутреље, — наставио је своје тихо и равномерно куцање. Блеђа него обично, од преживелог страха и великог узбуђења, госпођа Нила седела је полулежећи у дубској црвеној фотељи. Још је била лепа и млада. Према болеснику била је окренута у профилу, тако да се нарочито истицала њена плава коса и њена врло складна силуета. Држала је у рукама књигу, али је није читала. Узбуркане мисли, неодређена судбина овог дечака који је пред њом лежао и који се с толиким самопрегором заложио за њену милу девојчицу, нису јој никако давали да се сабере. С времена на време погледала је према болеснику, али његове су веђе још увек биле чврсто стиснуте. Дејство морфија је, међутим, полако попуштало. Дечак је долазио к свести. Најпре је схватио да је у његовим мислима и сећањима настала нека страховита збрка, онда су му се пред очима стали окретати неки чудновати колутови, а појздини предмети и соба, коју је почео полако назирати, изгледали су му као обавијени у неку маглу. Сваки предмет му је изгледао двострук и ванредно удаљен. — Ко је то?! — помислио је дечак, кад је полако кроз ову маглу стао назирати лик госпође Ниле. Хтео је подићи руку да- про-