Општинске новине

820

Веог.рацскв општ инске новине

Сташа Беложански: Мотив из земунског предграђа. неће наићи ни на каки одзив и он ће бити присиљен да га прекине. Сташа Беложански ради, веома много ради, излаже више но и један наш уметник, познато је да поред моралних успеха на својим изложбама постизава редовно и лепе материјалне успехе, до своје непуне четрдесете године приредио је, ето, десет изложаба, што је код нас, ако се не варам, рекорд, — и то су све јаки елементи доказа, да поновим и подвучем, да му је успело да нашим људима да оно за чим они осећају потребу; а то опет, упркос сваком теоретизирању, не може бити ништа друго, до оно што је рекао Драгиша Васић отварајући ову изложбу: „...српски начин гледања на ствари". И заиста, ако се сликама Сташе Беложанског приђе без икаквих предубеђења, без намере да се теоретизира и да се микроскопском прецизношћу испитује у којој мери његово дело стоји или не стоји у складу са савременим сликарским стремњељима, заправо савременом уметничком мбдом, ако се не заступа становиште да је добро само оно што је модерно и у колико је модерно; ако се његовим сликама приђе, топло, непосредно и искрено, осетиће се и видеће се, да су на пр. сликарске лепоте Јужне Србије, сликарски толико обрађиване (сетимо се само изврсних радова графичара Л>убе Ивановића) — у њему нашле једног од својих најодушевљенијих, најлирскијих, најсрдачнијих, најнеизвештаћенијих и најприснијих сликарских интерпретатора. Страшћу истинског уметника, оног за којег латинска узречица каже да се рађа рођењем, који осећа боју у свим њеним бескрај-

ним видовима: контрастима, преливима, стапањима, он је, прокрстаривши у неколико наврата на пр. скоро читаву Јужну Србију, дубоко осетио и талентовано дао читав низ слика са снажним личним печатом елегичне и егзотичне мистике јужносрбијанског пејсажа и изумирућих мотива примитивне архитектуре. Немам намеру да овде опширно говорим о целокупном уметничком делу Сташе Беложанскога, које је и многобројно и веома разнолико; за то ће бити прилике, ваљда, једном другом згодом. Желео бих да се само дотакнем, још једног питања. Већ цео низ година тврди се у нашим успутним уметничким критикама, да је Сташа Беложански, под утицајем свог сценографског рада у Народном Позоришту у Београду, запао у декоративност. То је неоспорна истина, и то вероватно увиђа и сам Беложански. Али, није питањз у томе, него: да ли је то заиста тако велики негативум слике као умегничког дела, као што се то обично тврди кад је рзч о томе. Потребно је да на ово питање одговоримо без икакових теоретских предубеђења, беа обзира на помодне правце, незамућеном логиком и искреном емоцијом. Пођимо од основних појмова. Шта је -то слика? Несумњиво објект који служи украшавању зидова дане просторије. Дакле: декоративни предмет. И као што се књиге: песме, драме, романи итд., не пишу за то да би звани и незвани имали прилике да развијају овакве или онаквз теоске критичке консгрукцијз, него за то да врше једну одређену функцију, да делују кроз емоцију на мозак, (а то деловање, опет, треба да буде социјално), тако се исто ни слике не сликају да би звани и незвани имали ирилике да доказују да ли су им познати „путеви модерне уметности", нити да се на том послу вежбају писати; него за то, да слика изврши ону функцију која јој је намењена већ толико и толико милиона година; да буде украс, де-

Сташа Беложансии: Предграђе Београда на обали Дунава.