Општинске новине

6

Београдске олштинске новине

се добила слика тога рибљег богаства, навести од речи до речи оно што је он о томе написао у извештају који је о томе путовању поднео своме владаоцу и који је 1777 године у Лајпцигу оштампан у засебну књигу: „И у трима великим рекама које граниче државу, и у осталим мањим рекама, речицама и потоцима необично је рибље богаство. Краљ свих риба је моруна (у Русији звана белуга), која долази из Црног Мора, асве реке што утичуу то море, имају те рибе. Постоје несугласице о томе какав је узрок што она напушта своју постојбину и гура уз Дунав обављајући пут од преко 500 немачких миља, па кашто долази и до самог Пресбурга. Запажено је да у Дунав не долазе мале моруне, које још нису дорасле за мрестење. Али ја сам ствар дубље испитао и нашао да моруна с тога улази у Дунав и гура уз воду, да би се ослободила хиљада малих црвића на својој површини. Кад се прве моруне које у току године наилазе из мора у Дунав, осмотре помоћу увеличавајућег стакла, види се да им је глава покривена сићушним црвићима који се једва могу запазити голим оком и који нису већи од ситних црвића у сиру. Да би се ослободила тога, моруна гура уз брзу текућу воду по јаким дунавским матицама, док се тих црвића не ослободи, или док ови не угину, што бива, под јесен. Тада се она враћа у море и нестаје је из Дунава, Може лако бити да и сам лакс тако исто из сличних узрока излази из мора у реке." „Моруна припада фамилији ЗШге; те рибе имају плућа и са обе стране главе по једну рупу за ваздух. Највеће, које су ухваћене дуж сремских обала, дугачке су 20 шуха и тешке 15—16 центи. Од моруне је све за употребу. Нзено печено месо је слично телетини и врло је пријатно за јело. Од њене икре прави се „Саујаг". који се у Славонији, Србији и осталим илирским земљама зове „Негтаг". Зрна се одвајају од опне дрвеним ножевима, на-> слажу се на косо нагнуту даску и исперу водом. Затим се добро усоле и слажу у омању бурад. После неколико месеци она добију оловно-црну боју. Тај се ајвар често и фалсификује икром од других крупних риба. Од морунине бешике (мехура) прави се лепак нарочито познат под именом „НаизепБкзе". Од кичме и костију Илирци праве разне ситне ствари." „Моруна је глупа риба, која не познаје своју снагу и даје се лако ухватити. Најбоље време за лов је месец март до септембра. После тога рока моруна потпуно ишчезне. Рибари, који је лове, бацају прво мрежу обичне јачине, као и за обичну рибу. Али чим осете да је моруна у ;мрежи, опколе ову другом много јачом мрежом, начињеном од танких конопаца. Кад је мрежом толико себи привуку, да могу до ње доћи, ударају је снажно по глави и испод пераја забадају јој јаке гвоздене куке, од којих је свака везана за крај јакога коноп-

ца; њу је тада лако извући на обалу. Покашто се и она разјари, покида рибарски алат и направи рибарима велику штету. Али, кад је она ма и у пола извучена из воде, рибари је опашу јаким конопцима и сложно повуку; чим јој глава буде извучена на обалу, они стану по њој ударати тешким дрвеним маљевима, па кад је тако онесвесте, извлаче је на суво, распоре је и исеку." „На тај се начин у тим водама хватају безбројне моруне од 5—10 центи тежине. Свежа моруна се ту на лицу места продаје по 20 крајцара ока, или се усоли па се шаље у иностранство. Али то је солење врло примитивно и грубо, тако да и месо постаје грубо, жилаво и отужно. Кад би Илирци у Срему и Банату знали боље радити и риболов и солење, могли би моруну и другу дунавску рибу слати у иностранство, где би заменила бакалара. Само од Холандије и Енглеске могли би имати годишње преко 100.000 форинти. Само треба имати на уму да је со, што долази из Мађарске, и сувише скупа." „Осим моруне, у поменутим великим рекама и њиховим притокама лове се и разноврсне друге рибе. На пример, штуке од 20—30 фунти, шарани од 10—12 фунти, фореле од 4—5 фунти, као и многе код нас у Немачкој непознате врсте, за које и не знам наша немачка имена. Кечига се много хвата у Дунаву; она има кљун као у птице, али се овај не отвара. Под кљуном је њушка, а дуж целе рибе простиру се бодље у облику јаких зуба." „У Срему штука, шаран, кечига и друга боља риба кошта 5—6 крајцара ока; обичнија риба по једну крајцару ока. С тога је у тим крајевима риба свакодневна храна простог народа. Поред рибе, велико је изобиље још и у раковима и корњачама." У то време се крупна моруна сматрала као обична риба по целоме Дунаву, па и у водама око Београда. У „Записима и Натписима" Љуб. Стојановића налази се н.пр. оваква белешка: „1793 л^том^ћсеца марта 3-га дне у четвертакг> бели уфати земунски рибар именемн ЛазарЂ едну моруну от 528 ока кром!> црева тешку, на земунсмком грунту." (бележник земунског учитеља Теодоровића). И то је тако било све до регулације Ђердапа, деведесетих година прошлога века. Писац ових редова, као дечак, често је на Великој Пијаци или на Зеленом Венцу гледао крупне моруне које су рибари ту секли и крчмили. На Зеленом Венцу, на углу на коме се данас налази кафана „Триглав", била је пре светског рата кафана „Код Моруне". По једној белешки, коју је писцу показао г. проф. Влад Ћоровић, крајем осамнајестог века у водама око Београда ловио је рибу у то време чувени рибар Петар Ристић. Рођен 1759 год. у Битољу, он је као дечак дошао у Срем и одао се рибарству; одатле је прешао у Панчево, где је осам година живео ловећи на велико рибу и изашао на глас као рибар.