Општинске новине

Београдске општ инске новине

од тих шума. Оне су заносиле путнике који су путовали овим крајевима пре много, много векова. Тако нам Јов. М. Јекић износи у својој лепој књизи: „Прилози за историју шума у Србији", како је Гијом Адам с дивљењем констатовао за нашу стару Рашку да је препуна дивних планина, река и шума. Исту чишеницу са заносом констатује протестантски свештеник Степан Герлах, који 1573 преко Београда путовао за Цариград у посету турском султану; енглески научник и лекар Едуард Браун, који је нашим крајевима путовао 1669; два века доцније, жена енглеског посланика на турском двору, Леди Монтегју, која је пропутовала нашу земљу почетком 1717 године. У турско доба шума је код нас била и храм и тврђава. Гајила је и чувала наше јунаке, вашу заветну мисао о слободи и народном васкрсу. Због ових шума сав простор између десне Савине притоке, Колубаре, и десне највеће притоке Дунава, Мораве, још од старине зове се Шумадија. По њему се једна за другом ређају: Авала, Космај, Букуља, Рудник... Ту је било и листопадног дрвећа, као што су: храст и буква, бреза и јавор, липа и топола; и четинара, као: јела и смрека, бор и оморика и тиса. Храст заузима поља, брегове, омања брда и зато је доцније, при већем приливу становништва, — први настрадао. Шуме је било толико да јој се цена није знала. Међу првима који су се дали на систематско проучавање наших шума долазе лекар-природњак Јосип Панчић и наш универзални научник Јован Цвијић. Оба су били и научници и национални радници. Проучити шуму, — значило је у исто време ући у душу народа, и његове традиције, уметничка и херојска дела, која су се огледала кроз народну песму, којој је шума дала крила фантазије; Први и Други Устанак родила је шума. Панчић је служио Србији пуне тридесет две године. Све што је стекао, то је уски простор земље коју је тако волео — гроб на Старом гробљу, и споменик после смрти у Универзитетском парку. Али то је овом скромном човеку доста... Највише је волео Копаоник; Цвијић се највише дивио прашумама Мироча, које се спуштају према Дунаву око Ђердапа и протежу између реке Пореча и Неготина, у поречкој и неготинској области источне Србије. У овој постојбини Краљевића Марка — по којој је Марко јашио са својим пријатељом Милошем Обилићем и водио борбу с вилом Равијолом, јер мало није устрелила Милоша —, уз храст, букву и јасен расло је непрегледно жбуње љиљана, јоргована, дрена. Зими, кад би нападали снегови и кад би кроз дрвеће, овако оптерећено снегом, полетела кошава, стварала се слика страшне, натприродне лепоте. Шума се повијала, грање се ломило. Ветар је из корена чупао столетње дрвеће све увијено у бели зимски плашт... Нова тгажња, ново старање за наше шуме, нова љубав која се код омладине развија

према шумама помоћи ће да се сачува оно што је остало и да се по штогод ново створи. Јер, ево, има већ неколико година, чим дође лето, наше шуме оживе. По њима се улогоре деца и омладинци из наших градова. Живе у њима данима, заклоњени само шумом; ноћу под окриљем звезда и месеца, дању јарког сунца које на њих сја кроз шумско зелено грање. Живе слободно као први људи, посвећујући се шуми и проучавајући њен живот. Међу њима су главни наши скаути који тамо доживљују и остварују велике снове узбудљиве литературе о животу у канадским прашумама, и у исто време спремају сз за свој скаутски позив на скаутским течајевима. Ту су омладину виделе све наше планине, језера и реке. Чули су њихову песму и радовали се с њима заједно. Шума је омладини постала нови „вигвам", нова кућа за становање, нови пријатељ и нови савезник, као у прастара времена. Све што се десило у животу нашег јунака за последњих месец два дана, сувише је напело његове живце, и зато је он радосно кренуо у шуме. Није га привлачило само друштво вршњака, већ и тишина и самоћа шуме. Код куће је осећао како Марија Фјодоровна душевно пати, јер он није могао сасвим прикрити своју тугу за родитељима. Растанак, бар на извесно време, био је обома потребан. И тако је дечак отишао у Липовицу, где се те године одржавао средњи скаутски течај. Пред крај течаја Саша се вратио по Бисенију. Родитељи су јој одобрили да под Сашиним надзором проведе два три дана у логору за девојчице, који се, такође у Липовици, налазио у непосредној близини логора за дечаке. Како су дечаци према „сестрама планинкама" увек ванредно пажљиви, бране их и чувају, није било никакве опасности ни од шумских „духова", ни било каквих непријатних сусрета. Ауто који је возио децу пројурио је поред Чукарице, кроз Макиш, па онда редом кроз она мала села која се једно за другим нижу до чувене „Каване Липовице", која је станица за ово дечје шумско царство. Иза њих остао је Београд. Летњи, спаран и уморан. Београд по ком уморни чиновници и радници иду као неки осуђеници док сунце греје с неба, а асфалт ужарен упија у се и оно мало свежег ваздуха што долази с река и из паркова. Како је било лепо у такво доба отићи из града у природу, зеленило, слободу, па макар што је тамо много штошта недостајало на што су размажена деца научила. Нитко тамо на такве ситнице није ни мислио. Мамице би се заиста чудиле кад би виделе своју децу како им овде све прија, како се апетит нагло повећава, образи добијају свежу и здраву боју. Сељаци не воле много господу која се возе аутомобилима, а нарочито су огорчени