Општинске новине

Син капетана Петровика, браниоца Београда

39

ако ауто налети на какву гуску, пловку, прасе. О крави, телету да и не говоримо. Шофер који је возио Сашу и Бисенију добро је знао овај пут, али као за инат, непрестано су под кола налетале разне домаће животиње, нарочито гуске и пловке. Што је шофер више трубио, то су оне бивале сметеније. Никако нису схватале да се на време треба уклонити, већ су чекале последши час, онда губиле главу и бежале куд која стигне. Била је то велика мука. Девојчица је стално била узбуђена. Још теже је било кад је наишао читав караван кола која су возила сено. Друм је био потпуно закрчен. Да упоредо с аутом у ком су су се возила деца није јурио и ауто старешине Савеза, кога су сељаци већ одавно познавали, не зна се како би се уопште извукли и како би прошли. За то је радост била велика кад су угледали кафану. И старешина са својим гостима и деца изашли су из аутомобила. Дочекали су их скаути. Једни су одмах пошли напред са старешином, а други за њима са Сашом и Бисенијом. Чудно ли су изгледали ти млади „шумски људи". Препланули од сунца, голишави, само у кратким скаутским панталонама и кратким скаутским кошуљама, сваки с огромном батином у руци... Међу овим дечацима био је и брат кувар. Он их је путем највише забављао. Причао је „логорске новости". А уистину много се тога догодило за она два дана што Саша није био у логору. У центру свега опет је био брат економ, али, да се ствар разуме, морамо објаснити, да је брат економ после вође логора главна личност у логору, јер од њега зависи и шта ће се јести, и колико ће се јести, и на послетку кад ће се јести. Да су све то необично важна питања, то је ван сваке сумње. Па узмите молим вас на пример добро познату књигу Џемс Оливера Кервуда „Кроз дивљину и белу пустињу" (или коју другу сличну, сасвим свеједно!), па ћете видети да међу главне дражи живота у шумама спадају они масни и сласни ручкови и вечере, што их сваки час приређује својим љубимцима стари верни ратник, поуздани вођа Макоки. Онда ћете схватити да су такви ручкови и вечере били идеал и у Липовици. На жалост, тога није било. О каквом поштеном медвеђем, или срнећем буту, фазанима и јаребицама, није било ни говора, али да и не идемо тако далеко. Задовољило би се и са чим другим, само што је брат економ био ванредно строг. Све је било одмерено и преко те мере није се смело ни сањати. Најгоре је било, ако се нетко усудио да без његова знања нешто у том погледу учини. А баш то се догодило док Саша није био у логору... Девојчицама је раздељен хлеб с кајмаком без његове дозволе. Мислило се да је отишао у куповину и да не ће тако скоро доћи, али њему као да су духови казали шта се догађа у логору, вратио ое онда кад је најмање био

потребан, угледао лепе беле комаде, и док сви нису вратили намазани хлеб натраг, није било мира... Тако су деца ћеретала. У то се већ указао логор. У долини, на једном пропланку, посред шуме, подигнути уокруг, белили су се скаутски шатори. Неколико скаута лежало је заваљено на земљи; али чим су опазили госте, скочили су на ноге. Настало је комешање. Труба је засвирала збор, са свих страна дотрчали су младићи, уфронтили се и стали чекати госте. Старешина се смешкао. Знао је он добре своје јунаке, њихове мале и велике слабости, али сад о томе није била реч. Помогли су им да сви пређу преко моста, а онда се чула команда: — Три пута здраво за Брата Старешину!.. — Здраво, здраво, здраво —, заорило се из двадесет младих грла, да се све затресло, Застава на високом јарболу залепршала је у знак општег весеља. То је био дочек. Онда се прешло на службени део, рапортирање и друго што је све Бисенију необично занимало, али главно је тек имало да дође! То прво вече, кад је Бисенија стигла у логор, спремала се велика и свечана логорска ватра у част старешине и других гостију који су с њим стигли. Ко не зна што је у скаутском логору ватра, а нарочито свечана логорска ватра, тај ће тешко разумети привлачну снагу с којом скаутски покрет делује не само на његове млађе и најмлађе чланове, већ и на одрасле. Логорска ватра је велики час после дана испуњена радом, час општег, заједничког одмора, весеља, игре, песме и забаве поред ватре која гори под ведрим небом, док се расипају милијарде варница и уздижу у ноћи као креснице. Припреме за веХику логорску ватру окупирају скоро сав логор. Потребне су велике количине дрва, треба их сасећи, спретно сложити да се брзо и лако запале, треба насећи доста грања за резерву. Ложачи морају знати која дрва горе брже, која слабије, светлије, која дају врућ жар, а која искре. Свако код тога има свој задатак који мора тачно извршити. Вечерашња ватра морала је бити нешто сасвим изузетно. Није прошло много времена, а већ су се разлегли ударци секира о стабла, чуло довикивање. Скаути су пажљиви. Бирали су она дрвета која су већ стара и неспособна за даљи живот, или која су се већ сасушила, било да их је ударио гром, или им се догодила каква друга невоља, која их је пре времена отргла из средине њихових другара. „Квш", „квш", „квш" —, као по неком правилном реду ударале су секире у младим рукама. Цео логор устрептао је од веселог очекивања и узбуђења. Апетит, глад —, то је овај пут било заборављено. Брат економ,