Општинске новине

40

Београдске општинске новине

који није био тврдица, већ само човек реда и дисциплине, сад је с незадовољством гледао на макароне које су остале у великим шерпешама, на комаде хлеба који су се ваљали по столовима. Скаутима није било вечерас до јела. Нешто друго, моћније покретало их је... У одређени час стигле су и девојчице из свога логора. Поседали су у великом радиусу око огњишта. Свако је имао по неко ћебе или стари капут, јер су ноћи у шуми хладне, па макар да гори ватра. Иначе су сви били обучени у најпараднија скаутска одела, с марамама око врата, брижљиво и кокетно завезаним. У средини је било место за старешину, за команданта и угледне госте. Било је ту и примитивних, али и сасвим изванредних седишта. Праве фотеље, а богме и читава престоља. Ложачи, обучени као неки мефистофелеси, наоружани дугачким моткама, приближили су се огњишту, и као стари жреци, певајући сакралну скаутску песму, која се увек пева кад се пали ватра: „Нек се пламен диже, нека искра сипа, Нек слушају нас јела и бор.. потпалили су крес. Сакралну песму сад је већ прихватио читав логор и певао: „Док из долине мирише липа, Братимских грла нек се чује хор .. Ложачи су стајали сваки са по једне стране, и, пазили на ватру. Испочетка је тињала у кресу (који је био сложен у облику високе коцке), тако да се једва запажала. Наједанпут се указао мали језичац, лизнуо према небу, а кад је захватио и сухе мале гранчице које су лежале међу дебелим дрвећем, разиграо се и стао пламсати све више и више. Једно дрво упаљивало се од другога, док се према небу није дигао високи пламени стуб који се видео на читаве километре. Не само скаути и њихови гости, већ и пастири и пастирке, лугари из села које се налази на брегу удаљено од логора неколико километара, полако су прис.тизали и стали око логора. Почело је извођење програма. Први по реду био је вођа логора. Био је то млад леп официр, студент технике, ватрени скаут, одличан друг, весељак и говорник. Прве речи биле су упућене старешини. Много куртоазије било је у тим речима, али и много праве истине. Скаути су волели свога етарешину, човека лепог и озбиљног, који није волео да му се његова скаутска породица много противи кад је што предлагао, али који се за ту породицу и ванредно много бринуо. Што је вођа дуже говорио, црне очи старешинине биле су све то светлије. Био је и мало узбуђен. Да то прикрије сукао је десном руком свој мали лепи брк над исто тако лепим уснама. После тога обратио се млади официр својим друговима и другарицама.

Људи радо критикују, али овде се заиста. није могло критиковати, сем да би се извргавало руглу све што је заносно и лепо. То би свакако био кукавичлук и то овде није ником падало на памет. Биле су то ватрене речи,. од срца срцу, пламене и пламените. Било је ту и опомињања и заклињања, позивања на скаутске законе и завете, на скаутску част,, скаутско братство и сестринство ... Шума је дрхтала од тихог поветарца, али се за време овога говора утишала. Листићи при. врху грања клањали су се као да потврђују све оно што се овој деци у храму природе, под ведрим небом, уз сведочанство светлих. и вечних звезда које су с неба на њих гледале, говорило. Ватра је буктала. Ложачи су је марљиво потстицали. Говорник је сав био обасјан пламеном,. а сваки пут кад би који ложач потстакао ватру, варнице би јурнуле право према њему стварајући једну заиста далеко фантастичнију слику него што се то овако у опису може приказати. Било је то све изванредно, заиста изванредно лепо, дирљиво и велико. Нико није сумњао у оно што се говорило, сви су били спремни на највећи подвиг. Сељаци, који су стајали подаље од самих скаута, гледали су озбиљно ову господску децу и слушали говор младог официра, — све с очитим одобравањем. Осећали су и као неку одговорност за њих. Та били су дошли к њима, у село, у природу, а то је значило велико поверење града према њима ... Поклици, срдачни, другарски: „Живео брат вођа", пропратили су крај свога првога говораЗа њим су се ређали други говорници. Међу течајцима било је и Бугара, и Чеха, и Пољака. У име сваке групе говорио је по један скаут износећи своје погледе, историјат покрета у својој земљи, жеље да увек буду сложни, права браћа. Последњи је говорио Саша. Говорио је у име руских скаута у емиграцији. Леп, витак, још нешто блед од претрпљене болести и тајне туге која га је мучила, он је просто, али зато нарочито потресно описао живот све те деце отргнуте од земље која им се непрестано јављала у свим жељама, надама и сновима. Бисенија је осетила у души неки нарочити понос због свог пријатеља. То сад више није био само Саша, дечак који језањуставио свој живот на коцку, он је сад био нешто велико, нешто бескрајно и недостижно, као мисао, као идеја. Једна звезда полетела је преко неба. Душе мртвих — кажу једни; метеор — кажу други. Главно, Бисенија је својски пожелела да се све Сашине жеље испуне, нарочито да што пре продре у тајну, која га је мучила, одузимала му слободу мисли и кретања. После мале паузе прешло се на разне; шаљиве игре, коло и песме. Било је ту свакојаких песама, и озбиљних и шаљивих; сложно су се ориле кроз ноћ и одјекивале да-